Sudžou (苏州) Poznat kao Venecija Istoka. Izgrađen na kanalima u delti reke Jangce. Stari grad okružen Velikim kanalom Peking-Handžou. Nakon svih ratova i razaranja delimično je održano ili obnovljeno 69 od 200 predivnih baštica iz srednjeg veka u kućnim kompleksima tadašnjih bogataša. 9 od njih je uvršteno u spisak svetske baštine UNESCO-a, kao i vodena sela Tongli i Zhouzhuang. U okolini Sudžou-a nalazi se još mnogo vodenih sela razasutih po delti Žute reke.
U avionu za Šangaj sedeo sam pored jednog od mlađih IT stručnjaka iz Sudžoua. Ustvari ne znam kako se tačno izgovara Soudzou. Neki Kinezi kažu Suđžou. Drugi Sudžu. Verovatno je to pitanje dijalekta. Iako je putovanje bilo noćno dugo je trajalo pa smo se ujutro upoznali. Vraćao se sa poslovnog putovanja u nekoliko Evropskih gradova. Vel. Britanija, Švajcarska, Holandija.
U pripremi za put saznao sam da je sve do 2009. godine Sudžou po broju stanovnika bio veličine Beograda. Danas tamo živi 4 puta više stanovnika, a sa prigradskim delom preko 11 miliona! Beograd je isti kao pre 10 godina. Ima izrazit priliv stanovništva iz manjih mesta u Srbiji, ali mnogo mladih odlazi u inostranstvo, pa broj stagnira sa perspektivom smanjenja.
Prosečan godišnji rast društvenog proizvoda po stanovniku je preko 14% za poslednjih 35 godina. Zajedničkim ulaganjem sa Singapurom napravljen je industrijski park veličine 70 četvornih kilometara. Ovde se proizvodi preko 80 % računala u Kini. Taj moderni grad budućnosti nismo ragledao, ali podaci su impresivni.
Ujutro nakon doručka krenuli smo iz obližnjeg hotela u Šangaju za Sudžou malim kombijem sa parom iz Melburna. Mi, vodič i vozač. Vodič je simpatičan dedica koji natuca Engleski ali smo se uglavnom razumeli. Ponosno nam je pričao da je njegova kćer udata za Italijana. Zato su sve države za njega u Evropi Italija. Za Srbiju nije čuo kao ni za Jugoslaviju. Za Tita ili Novaka Đokovića još manje. Ah da, vi ste iz Italije.
Kćer ga je nagovorila da nauči Engleski i prijavi se za turističkog vodiča. Kao početnik prilično je talentovan s obzirom na godine. Uvek je imao osmeh na licu i srdačno se odnosio. Svaku priliku je koristio da nam ponudi da se svrati u toalet. Više desetaka puta u toku jednodnevnog izleta. U kombiju smo imali dovoljno flaširane vode, punjače za telefon, a nudio nam je i svoj wi-fi, ali smo se znajući situaciju u Kini unapred dobro pripremili.
Koliko god mi u Evropi mislili da živimo brzim tempom to nije ništa u odnosu na Kinu. U tolikom mnoštvu ljudi oni se moraju izboriti za sve. Prosjaci moraju padati i vrištati da se uoče. U prolazu Vam niko neće dati prednost, već se moraš izboriti za svoj red i slično. Takav je i saobraćaj. Izaći iz Šangaja na autoput je teže nego u Beogradu.
Za tih oko 100 km puta skoro pola vremena smo utrošili izlazeći iz grada. Neznam kad smo izašli iz grada, jer nigde nije bilo puta bez nekih naselja uz njega i to uglavnom većih stambenih blokova. Nije bilo prigradskih udžerica, niti osamljenih livada, šuma ili slično.
Nadao sam se da ću profitirati na način da izbegnemo kišicu koja je celo jutro padala u Šangaju. Vodič Tam je naravno obećao divno vreme u Sudžou, ali je ipak pripremio kišobrane koji su nam dobro došli kad smo stigli na odredište. U tom starom delu grada voda je ležala po ulicama i trotoarima, tako da nam je to bio prvi susret sa Venecijom istoka.
Bašta Gospodara Mreže
Neurednim stazama delimično su popločene kamenjem. Kroz prepletene uličice stigli smo na ulaz kućnog kompleksa u okviru kojeg je sačuvana bašta. Nekad zvana Deset hiljada zaprega, Izgradio ju je 1.140 Shi Zhengzhi zamenik ministra državne službe vlade Južne dinastije Song.
Najznačajnija promena u bašti napravljena je oko 1785 dok je vlasnik bio Sing Zongiuan penzionisani službenik dinastije King. Dodao je više paviljona i galerija oko bašte zadržavajući dotadašnji stil koji podseća na skroman ribarski život. Tada je dobila naziv Bašta Gospodara Mreže koje nosi i danas.
Oko 1930 godine vlasnik je Zhang Daqiyan. Njegov brat slikar Zhang Shanzi koji je živeo sa njim obožavao je tigrove. Jedan je živeo sa njima u bašti i bio model za mnoge slike. “12 tigrova” je njegova najpoznatija slika. Pozadinu je oslikao Daqiyan. I danas se ovde može sresti slikari koji ovde traže inspiraciju.
Do ovog putovanja kad kažem bašta obično sam mislio na otvoren prostor, ali klasične kineske bašte su prostori ograđeni belim zidovima sa izgrađenim pejzažima koji imitiraju prirodnu scenografiju kamenja, brda, reke ili jezera sa strateški smeštenim galerijama, paviljonima i pagodama. Svojim besprekornim dizajnom odražavaju duboku metafizičku važnost prirodnih lepota u kineskoj kulturi.
Naš veseli Tam je vešto ukombinovao više idealnih mesta za slikanje, pa smo napravili mnoštvo fotografija.
Najbolji primer klasične kineske baste je Yu Yuan bašta u Šangaju, koja je nažalost bila zatvorena zbog preuređenja dan pre našeg dolaska. Pa ipak bio sam tamo zbog okoline. Stao sam na 50 metara od ulaza a da nisam shvatio gde je bašta. Sa ulične strane su samo zidovi. Probao smo da špijuniram kako teku radovi sa najviših solitera, ali je bilo predaleko da bi se jasno videlo.
O baštama ima mnogo legendi. Najviše mi se svidela ona Sima Qiana. On u Zapisima velikog istoričara piše o Shaqui odnosno Bašti Peščanih Dina iz doba kralja Zhou od Changa iz XI veka p.n.e. Ovaj kralj, poznat po razuzdanim orgijama, u bašti je napravio jezero koje je punio vinom. Čamcima ploveći po njemu mogli su krčage direktno da pune iz jezera. Na drveće bi pričvrstili komade pečenog mesa, pa su ih brali kad im se jelo.
Ovo je verovatno samo hedonistička legenda, ali ljudske izopačenosti nisu bile ograničene samo na Rimsko carstvo.
Veliki kanal
Drevni grad Sudžou bio je opasan zaštitnim zidovima i kanalima još u vreme preko 500 godina pre rođenja Hrista. Oko starog grada prolazi Veliki kanal koji je spaja Peking sa Handžouom. Ukupna dužina kanala je 1776 km.
Možemo samo da zamislimo ogroman ekonomski, kulturni, politički i uopšte društveni značaj ovog kanala u srednjem veku, dok drumski prevoz nije bio razvijen.
Obišli smo na Panmen Kapiju u jugozapadnom delu kanala koji opasuje grad. Originalno izrađena pre više od 2.500 godina jedna je od najvećih znamenitosti ovog grada. U to doba to su bila jedina vrata koja su omogućavala ulaz u ograđeno naselje. Sadašnji izgled ovog lokaliteta datira od kraja Yuan dinastije pre 700 godina.
U programu je razgledanje vodenog sela Zhouzhuang koje se nalazi oko 30 km jugoistočno od centra Sudžoa. Odličan izbor. Na putu do tamo posetili smo jednu fabriku svile gde smo se upoznali sa celim procesom kako se od svilenih buba dolazi do predivnih svilenih komada.
Nažalost, konačni proizvodi su bili preskupi za naš budžet. Najveća svilena košulja koja mi se svidela nije stala na moje razvijeno telo, tako da je i ta simbolična kupovina propala.
Ručak u okviru aranžmana. Dobili topli čaj u posudama. Posle jela po jelovniku. Izabrao smo lokalne ribe. Naravno na osnovu slika. U ponekim restoranima piše i opis jela na engleskom jeziku. Naš vodič Tam je sav srećan objašnjavao da je najzad sa grupom u jednom restoranu koji nema samo punjene knedle. Probali smo ih u Šangaju punjene raznim povrćem, mesom, škampima i ko zna čim. Uz jelo sam na čuđenje domaćina pio vino kineske firme Veliki Zid. Tražio sam crno, ali je dobro došlo i belo. To je bila jedina flaša koja se nekako našla u restoranu, na veselje našeg Toma što nam je eto i to čudo priuštio.
Kasna Šang dinastija 13-11 vek p.n.e. Nacionalni muzej kraljevske palače, Tajpeh.
Ovo vino pamtim od pre 20 godina kad sam posetio Peking. Tad su tek počinjali obnavljanje proizvodnje vina. Prvenstveno za turiste. Kad bih ušao u lokalni restoran obično su me pitali šta ću da pijem “pivo ili čaj”. Danas ima nekoliko vinarija i asortiman se širi. To je malo čudno jer u muzejima vidimo da se vino
pilo na tim prostorima još pre nove.
Ribarsko selo Zhouzhuang
Vodena sela se nalaze na širokom području od Šangaja. Samo neka najznačajnija od njih su na turističkim rutama. To nisu samo čamci, kanali i mostići preko njih. To su dragoceni centri kulturnog nasleđa i historije jednog naroda.
Brojni umetnici su tu živeli i stvarali. I danas mnogi od njih ovde imaju svoje vikendice ili odmaraju u zakupljenim kućicama.
Naravno nismo odoleli sa se provozamo čamcima i čujemo pesmu domaćih gondolijera.
Iz kuća se u pravilu izlazi na dve strane. Na obe su kanali.
Na malom prostoru tradicionalne kućice su konzervirane i otvorene za posetioce. Činilo mi se da je to popodne sa nama u posetu došlo pola okolnih naselja.
Brojni umetnici su tu živeli i stvarali. I danas mnogi od njih ovde imaju svoje vikendice ili odmaraju u zakupljenim kućicama.
Na malom prostoru tradicionalne kućice su konzervirane i otvorene za posetioce. Činilo mi se da je to popodne sa nama u posetu došlo pola okolnih naselja.
U naselju je mnogo zanatlija koji ovde stvaraju i prodaju razne predmete primenjene umetnosti. Od keramičara, preko proizvođača nakita od prirodnih bisera, kaligrafa, proizvođača suvenira koji će Vam odmah upisati ime koje želite na njih i slično.
Dolaskom noći bljesnuli su brojni raznobojni svetleći ukrasi stvarajući vašarsku atmosferu. Čekap me put nazad u Šangaj nakon ovog lepog ali napornog dana.
