Najveći grad Švajcarske sa preko 350.000 stanovnika. Po nekima najbolje mesto za život na planeti. Po drugima najskuplji grad. U svakom slučaju organizovan grad u organizovanoj državi. Verovatno mi je to nedostajalo, pa kad su naši lokalni avio prevoznici ovoga leta ponudili povratne karte za ispod 100 Evra nisam mogao odoleti izazovu. Naravno, veoma teško sam našao termin po tim najjeftinijim cenama, ali kraj augusta je bilo obećavajuće “osveženje”.

Od osveženja nije bilo ništa jer je u Cirihu dnevna temperatura tog vikenda bila preko 30°C. Podsetilo me na posetu Norveškoj, kad sam se iznenadio da i kod njih postoji toplo leto.

Ovo mi je treća poseta ovom gradu. Prva “turistička”. Posle 30-tak godina. To nije bilo jasno policajki koja je bila na carini. Prvo joj nije bilo jasno kako neko iz Srbije može doći na vikend u Cirih. Turistički. Jedan dan? Moj stari pasoš je bio prepunjen, pa sam uzeo novi. Na to mi je rekla da sam trebao poneti i stari da ona vidi da bar 6 meseci nisam bio u Švajcarskoj. Radi već dugi niz godina pa verovatno nije naučila da koristi elektronsku evidenciju dolazaka i odlazaka.

Hauptbahnhof
(Glavna železnička stanica)

Od aerodroma stalno vozi brzi voz kojim se veoma lako stiže u sam centar grada. Kasnije sam shvatio da je železnička stanica najznačajnija. Posebno nedeljom kad ne rade radnje ni u glavnim ulicama. Železnička stanica je grad u gradu. Uvek radi. Vri od ljudi. Svi ovde prolaze.

Osetio sam ljubomoru. Da li još iko zna gde je naša Železnička stanica Beograd?

Bio sam nedavno u Prokopu koji je opet svečano otvoren pre nekoliko meseci. Za 15 minuta koliko sam tamo boravio nisam video niti jedan voz. Nema nikakve infrastruktue uz stanicu. Možda sam bio u pogrešno vreme. Ili u pogrešnom veku. Leteći vozovi će verovatno ovde učestalo pristajati.

Mesec dana kasnije imao sam sreću ili nesreću da vidim železničke stanice u jugoistočnoj Kini koje redovno obilaze naši političari. Verujem da je njima jasno zašto se sve brojniji kineski turisti nađu u čudu kad dođu na železničku stanicu Topčider.
Kineske železničke stanice za brzi voz su veće, organizovanije i lepše od beogradskog aerodroma. Stanice su velelepne građevine sa kompetnom infrastrukturom.

hotel Citizen M

U hotelu rade mladi ljudi. Prijavu sam možeš da obaviš na kompjuterima, a tu
su i ljubazne recepcionerke koje će ti po potrebi pomoći. Nemaju veze sa onom policajkom sa carine.
Ciriški hoteli su jako skupi pa je i ovaj relativno skroman smeštaj u jednom od najjeftinijih hotela sa 4 zvezdice koštao 50% skuplje od povratne karte avionom. Dobro sam izabrao ovaj interesantan moderan hotel u širem centru grada.

Vikend. Kratko vreme za upoznavanje nekog grada. A meni kako reče Tin Ujević u pesmi pomalo “kleca slabašno koleno”. Srećom, kako napisa neki od mojih izvora informacija u centru grada tramvajska stanica na svakih 250-300 metara. Jedini problem za nekog ko je prvi put u gradu da nezna gde vozi koji tramvaj. Kad sam to shvatio drugog dana, sve je bilo jednostavno.

Turistički obilazak grada

Na železničkoj stanici u Cirihu je sedište turističke organizacije. Nažalost, sa istom imam loše iskustvo.
Probao sam preko interneta rezervisati redovno razgledanje grada ali nešto nije radilo. Zato sam se obratio centru. Sve je završilo tako šta su tražili da im mejlom pošaljem svoje podatke kao i o mojoj kreditnoj kartici sa svim podacima. Kako iste ne dajem ženi prekinuli smo dalju komunikaciju.
Kasnije sam ustanovo da sam verovatno imao sreće, jer sam lako sam napravio rutu razgledanja i sve obišao vlastitim tempom bez suvišnih informacija od kojih bi većinu nakon nedelju dana zaboravio.

Sa železničke stanice se ulazi u Cirih i izlazi na sve strane. Ja sam unapred odlučio da se uspinjačom popnem na vidikovac kod Ciriških univerziteta. Odavde je stvarno lep pogled na grad.

Posle sam se spustio nazad u blizinu Železničke stanice i obišao Landesmuseum. Ovaj istorijski muzej mi nije ostao u sećanju osim po izložbi “Hajdi u Japanu”. Više po nazivu i tematici nego po sadržaju. Zgrada izgleda lepo, ali je u rekonstrukciii.

Dok sam čekao brodić uz reku Limat video sam u blizini kako je par policajaca u invalidskim kolicima dovezao beskućnika ogrnutog frotirom do klupe. Ovaj prizor mi je delovao nadrealino jer su se policajci prema njemu odnosili sa punim uvažavanjem, a on se na kraju veoma ljubazno zahvalio na “servisu”.
Tu se potom našla i žena verovatno iz neke nevladine organizacije za pomoć beskućnicima ili novinarka koja je prvo mene kontaktirala, ali kako je nisam razumeo prešla je kod tog beskućnika i njegovog društva. Duže se zadržala sa njima u razgovoru.  

Dočekao sam brod koji me je poveo kroz središte grada do Ciriškog jezera i Ciriškog zaliva /Zurichhorn/ gde se staovnici po ovako lepom vremenu sunčaju, a poneki i kupaju. Usput smo prošli i pored Ciriškog “babinjaka” gde vremešne gospođe izlažu svoje toples grudi sunčevim zracima.  

U blizini Ciriškog Roga je kineska bašta. Poklonio grada prijatelja Kunming, (7 milionska prestonica provincije Yunaan u jugozapadnoj Kini) u znak zahvalnosti za tehničko rešenje vodovoda i navodnjavanja koje su im projektovali švajcarski stručnjaci. Bašta je divno mesto za kratki odmor.

U povratku sam izašao na Burkliplatz-u i pešice prošetao do Ženskog manastira /Fraumünster/ u gotičkom stilu. Mnogi turisti su ovde tražili ulaz pre svega da bi videli Šagalove vitraže. Nažalost vikendom je malo termina za turiste, jer se tada održavaju i mise za ugovorene grupe, venčanja i slično. 

Šagalova dela, kao i mnoga druga mogu se videti u Kunsthaus-u /Muzeju umetnosti/ koji je mnogo manje posećen. Ovaj muzej ima velik deo značajnih izložaka, ali iskreno nisam se u njemu snašao. Nikako nisam mogao shvatiti logiku organizacije odnosno kako su postavljena dela. Jedino sam shvatio da većina oznaka preferiše privremene izložbe. Verovatno zato jer se iste dodatno plaćaju.

Neposredno uz Ženski manastir (ili Gradsku katedralu- kako je neki zovu) nalazi  se gradska većnica gde možete naići na svatove.

Od ženskog manastira malim uličicama pored crkve Svetog Petra sa navodno najvećim satom u Evropi.

Odatle se možete popeti do platoa na brdu Linderhof odakle se takođe pruža predivan pogled na grad.

Preko puta reke Limat je Velika stara crkvs u gotičkom stilu. Kako se ističe svojom visinom mnogi ga koriste kao orjentacionu tačku u centralnom delu grada. Tu se može uskim stepenicama doći na toranj koji nadvisuje obližnje građevine. Lep pogled.

Sa te strane paralelno uz reku je Niderdorf ulica koja je noću najživlja. Ovde su i brojni restorančići gde se može probati domaće specijalitete.

Naravno možete uživati u topljenoj čokoladi i sličnim slatkim specijalitete po kojima je Švajcarska poznata ili samo đuskati uz house, hip-hop i rok muziku koja trešti sa svih strana.

Slična atmosfera je i na zapadnoj strani Ciriškog jezera gde se leti održavaju razne prigodne masovne manifestacije. Našao sam se tamo u vreme ZURCHER THEATER SPEKTAKEL-a.
Hteo sam da idem na KoKoKo koncert ekološkog afropop benda iz Zaira. Na internetu niije bilo prodaje karata. Kasnje sam shvatio da je to značilo da su sve karte bile daleko unapred rasprodate. Na dan koncerta je stavljeno u promet svega 30-tak karata do kojih naravno nisam uspeo doći.

Posle ponoći bio je after parti ovog benda u jednom klubu, ali ko bi umorne turiste držao budne do jutra. Možda neke mlađe turiste.

Prema broju ljudi koji se sjatio na tu zapadnu obalu Ciriškog jezera ne bi se reklo da se radi o gradu malo naseljenijem od Novog Sada. Nikad toliko ljudi nisam video npr. na Štrandu. Tu se masovno jela brza hrana, sladoledi i pretežno pilo pivo. Red za improvizovane toalete je bio podugačak.

Na otvorenim pozornicama su nastupali razni klovnovi, žongleri. pevači. Bilo je više alternativnih umetnika koji su bili predstavljeni kroz svoja likovna dela, skulpture ili performanse.

Kako eto “slučajno” one najskuplje radnje u glavnoj ulici nedeljom ne rade  moja žena nije imala prilike za svoju omiljenu zabavu. Zato smo se vozali po Ciriškom jezeru i posetili Botaničku baštu. 

Ulaz u botaničku baštu je besplatan što se dobro uklopilo u budžet. Lako sam pronašao gradski prevoz .

Interesantna je bila izložba lekovitog bilja i biljaka koje se koriste za bojenje tkanina.

Sa grupom latinoamerikanaca tramvajem obišlao sam “alternativni” severozapadni deo grada. Nedeljom popodne nije delovao privlačno. Velike fabričke hale uz koje su se uklopile nove uglavnom poslovne zgrade. Nema ljudi. Ni u brojnim kafićima. Verovatno sam došao u pogrešan dan u pogrešno vreme.

Ili su zbog prelepog vremena od te urbane čamotinje svi pobegli uz jezero i u prirodu. I za tako kratko vreme shvatio sam da ljudi u Cirihu izuzetno vole prirodu. Čuo sam da su na referendumu odbili predlog za gradnju metroa koji bi loše uticao na životnu okolinu. Kod njih ne može Vesić da radi šta mu se hoće.

Ljudi su ovde uglavnom srdačni. Ima mnogo stariji ljudi i oni su skoro svi rođeni Švajcarci. Ima mnogo mladih mešovitih parova. Belac i crnkinja šeću sa detetom poreklom iz Azije. I sve druge kombinacije. Nađe se i izbeglica koji su izgleda uspeli prevariti onu policajku sa carine iz početka ove priče. 

Ali ne kao šta sam video u Nemačkoj npr. u Frankfurtu gde se smucaju i spavaju u centru grada. Ovde se uklapaju u sredinu. Prepoznaješ ih tek ih po izgedu i izgubljenom pogedu. Nisam video prosjake.

Autobusi uglavnom voze po redu vožnje. Jedan nam je kasnio puna četri minuta, a tramvaju su često dolazili minut-dva pre vremena. Video sam dva sata od kojih jedan nije radio, a drugi nije pokazivao tačno vreme.

Toliko o fami o Švajcarskoj preciznosti.

Najslađe za kraj. Krenuo sam na aerodrom ranije, ali na železničkoj stanici ima mnogo lokala. Svi su bili otvoreni.  Tu je naravno prodavnica poslastičarnice Sprungli. Njihove radnje rade nedeljom u glavnoj ulici, na železničkoj stanici i na aerodromu. Tako da nema šanse da prođete bez luxenburgerli-ja i sličnih skupih ali gotivnih slatkiša. Bar sa nekom Lind čokoladom ili bombonjerom.