Playa del Carmen, Mexico

Sjedinjene Meksičke Države se sastoje od 32 države od kojih sam posetio samo dve, a u trećoj sedeo u avionu čekajući nastavak leta. Zaljubljenici u
Meksiko se ovde ponovo vraćaju da bi bolje upoznali zemlju, ljude i običaje za što pouzdano znam da nije dovoljno jedno putovanje. U doba brojnih restrikcija i specijalnih mera protiv pandemije koronavirusa.

Meksiko je ostao jedna od najliberalnijih zemalja za strane turiste. To sam ustanovio još početkom 2021. ali nije bilo vakcina i pored želje ostao sam u Beogradu. Tek kasnije sam video da ova pošast još nije razvila svoja krila po Jukatanskom poluostrvu. Ovde se zaraza u smanjenom obimu počela širiti u leto te godine.

Zaštitne mere se svode na obavezno nošenje maske u zatvorenim prostorima i na otvorenom gde ima gužve. Ovo se redovno kontroliše u restoranima i na ulazu u turističke lokacije. Povremeno Vam kapnu malo dezifinkacionog sredstva na ruku i aparatima “mere” temperaturu. Nisu potrebna nikakva zdravstvena dokumenat za ulazak u zemlju.

Nije čudan ovaj odnos prema turistima, jer Meksiko je zemlja sa najvećim brojem stranih turista u Latinskoj Americi i jedna od najpopularnijih u svetu. Na mom putovanju to se videlo na svakom koraku. Sve je podređeno  turistima. Ostao sam uskraćen za priliku da upoznamo stvaran život stanovnika ove ogromne države što je možda motiv za novu posetu.

Kad kažem Meksiko prvo mi na um padaju Asteci i Maje. Asteci su ostavili tradiciju surovog osvajačkog naroda, a Maje upečatljive dokaze jedne od najnaprednijih civilizacija pre i prvih vekova novog doba. Ovde se prepliće tradicija sa novostima koje su sa sobom doneli španski osvajači. Vremenom su se stari mnogobožački običaji spojili sa hrišćanskom verom, a narodi izmešali. Danas ovde živi oko 90% Mestiza,  a ostalih 10% su pripadnici starosedilačkih plemena i drugih manjinskih grupa koje se nisu u potpunosti asimilovale. Još uvek govore 53 različita starinska jezika uz službeni španski.

Playa del Carmen, nekad malo ribarsko selo, danas je turistički grad koji se naglo razvija. 2021. ovde živi preko 300.000 stanovnika. Ponavlja se istorija Kankuna koji je danas sa 900.000 stanovnika najveći na poluostrvu. Pretekao je Meridu- glavni grad Yukatana.
Interesantno je za napomenuti da ovde glavni gradovi državica često nisu i najveći gradovi. Tako je glavni grad države Quintana Roo (u kojoj se nalaze Cancun i Playa del Carmen) Chetumal koji ima svega oko 170.000 stanovnika.

Stanovništvo Meksika prosečne starosti ispod 29 godina je mnogo mlađe od onog u Evropi ili u Srbiji (> 43 god).

Playa del Caemen

Za razliku od Kankuna kojeg mnogi zovu meksički Majami zbog solitera i ogromnih hotela u američkom stilu PDC (kratica za Playa Del Carmen) je mesto
sa svojim specifičnim stilom.

Po američkom uzoru ulice i avenije imaju brojeve. Ipak je ovde najviše američkih turista. Najživlje je u Petoj aveniji koja se proteže paralelno sa plažom. Mnoštvo radnjica svih vrsta, restorana, kafića, pa i tržnih centara. Svidela mi se atmosfera. Od marijača koji sviraju na ulazu u restorane do odličnih hard rock bendova koji sviraju uživo. Naravno ima tu i plesa na stolovima, disko barova i svašta nešto.

Plaže

U Playi Del Carmen je duga peščana javna plaža. Proteže se celom obalom, a na rubovima su hotelske plaže. Moj hotel se nalazio u naselju Playacar. Tu se nalaze brojni rizorti i privatne vile.

Na putovanjima u ovakve krajeve hotel obično biram prema plaži. Ovaj put je agencija birala, ali isti izbor bih i ja napravio. Solidan ali ne luksuzan all-inclusive rizort sa odličnom plažom. Uz obalu razgranato drveće štiti od prejakog sunca, a ko želi može pomaknuti ležaljke par metara napred i sunčati se do mile volje.

More je nažalost redovno bilo valovito. Iako nije bilo nekog jačeg vetra talasi su povremeo bili veoma jaki tako da se trebalo odupreti njihovoj snazi.  Koliko sam shvatio ovo je uobičajeno. Više volim dugotrajno plivanje u mirnom moru pa me nije mnogo obradovalo. Nisu me obradovale ni trave koje su talasi dovukli do obale poslednjih dana boravka. Kažu da se to sve češće dešava zbog klimatskih promena.

Kao na većini sličnih destinacija u svetu ugođaj mestimično kvari miris benzina koji oko sebe ostavljaju morski skuteri i jet ski. I pored relativno nemirnog mora praktikuju se razni vodeni sportovi. Osim padobrana koje voze gliseri popodne se sa obližnjeg aerodroma za male avione podižu i padobranci koji se spuštaju uz obalu.  Nema pedolina, daskarenja, jahanja na “banani” i slično. Verovatno zbog valova.

     Iako mi vreme nije bilo naročito naklonjeno  odlično sam se zabavio jer sam obilazio više lokacija i mnogo naučio o istoriji Maja.

U Playi del Carmen luci prema ostrvu Konzumel (koje je kažu najbolje za podvodno ronjenje) svakodnevno zazivaju kišu po starim majanskim običajima.  Posle sam video isto tako i u drugim turističkim mestima. Zato nije čudno da je 3 od 7 dana padala kiša iako je od Nove godine do maja prosečno najmanje padavina. Izgleda da su ti majanski majstori predobri u svom zanatu. To su znali i u hotelu jer smo u sobama dobili kišobrane.

Isla Mujeres

U pravilu nisu to dosadne kiše koje traju po ceo dan, ali se obično smenjuju sa oblacima. Srećom temperature su oko 25-28 °C dok je more stepen dva toplije. Tako ni kupanje po ovom vremenu nije isključeno. Naročito ako te ono zadesi na “Ženskom ostrvu” gde je obično mirno i bistro more. Vreme nije bilo za sedenje na plaži, ali za gnjurenje /ili snorkeling kako uobičajeno kažemo na srpskom/ jeste.

Čamcem sa tendom smo isplovili po relativno mirnom moru. Odvezli su nas na uobičajenu turu. To smo ustanovili prema brojnim čamcima koje smo videli u blizini. Gnjurali smo od jedne hridi do malog svetionika na drugoj. Tu smo videli mnogo vrsta riba koje žive u ovom delu Karipskog mora na relativno maloj dubini od 1,2 – 2,5 m. Naravno, sve prema lokalnim propisima koji zahtevaju da se obavezno nosi zaštitni prsluk. Vodiči sa čamaca su pomagali kome je trebalo.

Probao sam da to uslikam kamerom na mobilnom telefonu, ali neuspešno jer mi je već kod prve upotrebe ušla voda u plastičnu zaštitu koja se prodaje na svakom koraku. Posle sam video da i drugi ispuštaju malo vode iz te plastike, ali na njihovom telefonu verovatno nije napukao ekran, pa nije otkazao kao moj. Zato je ovaj putopis osakaćen zbog malog izbora fotografija koje sam uspeo spasiti.

Posle ovog ronjenja od oko 400-500 metara čamac nas je čekao i prevezao do  tzv. Podvodnog muzeja. Tu se nalazi potopljen Wolkswagen “Buba” zarastao morskom travom, a nedaleko više pravougaonih podloga sa figurama ljudi. Podsetilo me na skulpture robova u Stone Townu u Zanzibaru. Neznam šta ove figure predstavljaju osim običnih ljudi.  Nisu bile čiste kao na turističkim fotografijama. I oko njih se skupilo morskog rastinja. Ovde smo sreli ronioce koji su u pratnji instruktora obilazili lokaciju.

Kako je kišica i dalje padala požurili smo do nekog restorančića uz obalu gde su vozači čamaca organizovali ručak za svoje grupe. Brojni prodavci suvenira bili su razočarani jer loše vreme je u turistima ubilo volju da razgledaju ili kupe njihove izloške. Ručak od pečenih komada neke veće ribe sa hladnim testeninama i krompirima, te jadnom salatom od kupusa u prilogu je bio prosečan za ono šta se zove “Izlet sa uključenim ručkom”. Piće se naravno posebno plaća.

Ostrvo je prepuno malih vozila za golf koja američki i drugi turisti iznamljuju i sumanuto u krug voze kao da imaju nešto drugo da vide osim običnih kuća i mora iza njih. Morao sam se nasmejati pomami u kojoj putnici “uživaju”. Ogrnuti kišnim kabanicama. Samo im otvori za glavu vire iz njih.

Na trajektnoj luci u Kankunu prvi put sam video patrolna kola sa oružjem na gotovs. Glavni protagonist se zvala Marina, kako je pisalo na njenim leđima, kao da je član nekog sportskog kluba. Posle sam isti natpis video i na vratima patrolnih kola tako da to ipak možda nije bilo njeno ime.

Putevi /i biće/ pruga

Na turističkim rutama na putu povremeno ima kontrolnih punktova pred kojim se stvara gužva. Još veću gužvu čine radovi na putu koji se vrše po celom poluostrvu Jukatan. Po prvi put se gradi železnica, a rokovi izgradnje su mi bili nešto poznati… Samo što nije. Poslednji rokovi su ”Biće za još dve godine”.
Putni transport je prilično spor iako ima i auto puteva. Prosečno putovanje od mesta do mesta je jedva nešto oko 60 km na sat. Od Kankuna do Meksiko sitija (oko 1300 km) se putuje skoro 24 h. Nadam se da će Brze pruge Meksika popraviti tu situaciju. Ako ništa u vozu će se moći malo odremati.

Nigde nisam video toliko prepreka koje sprečavaju brzu vožnju u naseljima. Nema vrste prepreka koje ovde nisu primenjene. Od kontrolnog punkta na ulazu u Playcar do punkta na ulazu u hotel brže bi se stiglo pešice nego automobilom. Prepreke svakih desetak metara. Najgora su ulegnuća na putu. Tu vozila praktički stanu pa onda prelaze.

Ova situacija u saobraćaju nam je stvarala probleme. Stalno smo kasnili sa izleta. Jednom smo umesto oko 20 h u hotel stigli tek oko ponoći. Iako sam za 7 dana boravka u hotelu dobio pravo da triput večeram u tematskim restoranima samo jednom sam to uspeo da iskoristim. Kako je hrana u redovnom restoranu bila veoma dobra a izleti interesantni to nije bio velik gubitak. Vodič iz agencije je stalno išao sa nama i usput nam je dao mnoštvo probranih informacija. Na istorijskim lokacijama su naravno bili i domaći stručni vodiči, kao što je uobičajeno.

Kad uz put vidimo ovakvu plantažu znamo da je tu destilerija tekile. I ko da odoli iako možda nije planirano. Tu je degustacija i prodaja tekile, sirupa od agave i raznih suvenira. Kao i u svim drugim radnjama tekila je dosta skuplja od dobrog viskija. Degustirao sam i u specijalizovanoj radnji u Playi del Carmen. Posle cenjkanja kupio sam tekilu koja mi se svidela za pola početne cene. Tek kad sam im objasnio da nisam Amerikanac.

Civilizacija Maja

Najznačajniji pretače Maja bili su Olmeci (tzv. narod kaučuka) Oni su koristili kalendar i pismo, ali su Maje u punom smislu doprineli njihovom razvoju i afirmaciji.
U vigezimalni numerički sistem (sa osnovicom 20) dodali su 0, po prvi put u istoriji čovečanstva. Za formiranje svih brojeva koristili su svega 3 znaka. Tačka za jedinice i crta za petice. Školjka je predstavljala samo 0 i nije se koristila u kombinaciji sa drugim brojevima. 

Brojevi su se nizali po vertikalnoj skali tako da su u jednom redu bili oni do 20, drugi red su bile dvadesetice, treći 20×20= četristotine itd. Npr. 2022 bi pisali:   

–  (5 x 20×20) 
.  (1 x 20)
 .. (1+1)

Maje su imali dva kalendara. Od predaka su preuzeli ritualni kalendar od 13 meseci po 20 dana. Ukupno 260 dana (prema trajanju trudnoće /267/, pa najbliži broj deljiv sa 20).
Drugi kalendar je nastao kao rezultat astronomskih promatranja meseca i zvezda sa opservatorija koje su vršili sveštenici radi svojih predviđanja. Ovaj kalendar je astronomski iznenađujući precizan.  Poklapa sa sa solarnom godinom. Sastoji se od 18 meseci po 20 dana i nepun mesec od 5 dana. Umesto prestupnih godina Maje su svake 52 godine dodavali 13 dana. Verovali da je svet napravljen 11-og augusta 3114. p.n.e. i njihovi kalendari od tada počinju iako najranija otkrivena naselja datiraju iz razdoblja oko 1800 godina pre Hrista. 
Složenost ovih kalendara danas koristi se za razne vrste horoskopa i predskazanja uz mnogo “umetničke slobode” i nadogradnji.

Svoja astronomska znanja Maje su veoma uspešno primenili u arhitekturi. Objasniću na primeru velike Kukulcan piramide, najviše građevine u Chichen Itzi. Sa svake strane ima po 91 stepenik. Sa podestom na kojem je hram to je ukupno 365- koliko i dana u godini. Svaka strana predstavlja jedno godišnje doba.

Po severozapadnom rubu piramide svake godine dvaput se spušta bog Kukulcan (pernata zmija) na prolećni i jesenji ekvinocij (ranodnevica). Preko senki na stranicama se postupno spušta do glava koje su postavljene na podnožju.

U podnožju piramide brojni posetioci tapšu rukama da bi čuli jeku. Iznenađuje da ovaj eho zvuči kao glasanje meksičkog kecala. Svete ptice iz doba majanske kulture. Isto se dešava i na stadionu gde se igralo sa gumenom loptom.

Stari grad Tulum je građen kao tvrđava iznad mora. Sa njegove uzvisine pruža je odličan pogled na kretanje sunca i zvezda.  Tadašnji arhitekte su to iskoristili da kretanje sunca i meseca kroz otvore najvišeg hrama usmere prema drugim građevinama koje su osvetljene u vreme prolećne i jesenje ravnodnevice ili za vreme letnje dugodnevice ili zimske kratkodnevice.

Dok naše pismo broji između 20 i 30 slova, majanski hijerogljifi se sastoje od oko 800 znakova koji ne predstavljaju slovo, već slog koji može da se čita na različite načine. Veći deo je protumačen ali još uvek ne u potpunosti. Pismenost je bila dostupna samo za vladajuću klasu i za sveštenike. 
Svaki grad je bio država za sebe. Na čelu je bio vladar kojeg je postavilo sunce, mesec ili planete odnosno bogovi. Vlast je bila nasledna. Zato su pokušavali da se u svakom pogledu razlikuju od običnog sveta. Bilo je slučajeva da su maloj deci izduživali glave da bi bili drugačiji. Neki danas tumače da to nisu bili ljudi već bića iz svemira. Na zube su ugrađivali dragulje.

Gradovi su međusobno ratovali. Apsolutna vlast je slatka i niko se nije rado odricao vlasti ili je delio sa drugima. Poraženi su odvođeni za robove. Neki od njih su žrtvovani da bi se umililo bogovima.  Obojili bi ih u plavo. Vrhovni sveštenik bi im isčupao srce koje se obično postavljalo na specijalni oltar kao dar bogovima. Za to vreme pomoćnici bi telo ogulili, pa bi tu kožu obukao i obavljao ritualni ples. Ostaci bi se kasnije obično bacali u cenotu. Cenote su ritualno smatrane kao ulaz u donji svet.  U mnogima su nađeni ljudski ostaci.

Ti gradovi su rađeni neplanski. Često se dešavalo da se ruši da bi se nešto drugo izgradilo. Jedino su stepenaste piramide sa hramom na vrhu u pravilu dograđivane. Uobičajeno su bile bojene u crveno. Za razliku od plave crvena boja je bila nepostojana, pa se vidi samo u tragovima. U Chichen Itzi unutar osnovne piramide visoke 30 metara nađena su dve starije piramide, Jedna visine 10 i druga 20 metara.

U svakom naselju je bio hram na piramidi, vladarske kuće, opservatorija i jedan ili više terena za igru gumenom loptom. Ovo nije bila klasična sportska igra već verski ritual. Samo u Chichen Itzi (gde je najveće dosad pronađeno igralište) ima ih ukupno 12. Ova igra nije bila kao današnja košarka iako ima obruč kroz koju je tu loptu trebalo proturiti. Nije se smelo igrati rukama ni nogama nego samo sa ramenom ili bokom. Na najvećem terenu visina obruča je bila 8 metara, pa je jasno koliko je to bilo teško. Pravila se vide iz reljefa koji su sačuvani na nekim terenima. Verovatno se igralo do prvog pogotka.

Ne zna se tačno kako je nagrađivan pobednik. Ima tumačenja da je dobijao počasti, ali drugi misle da je pobednik žrtvovan. To je isto tako moguće jer su Maje  smatrali da ljudi koji umru prirodnom smrću završavaju u paklu, a oni koji poginu u ratu ili na neki drugi način idu u raj. Zato se smatra da je bilo mnogo samoubistava. 

Možda su zato u Meksiku groblja tako šarolika i nekako vesela obojena često drečavim bojama i ukrašena interesantnim motivima.

Starosedilačko obeležavanja dana mrtvih početkom leta se nakon pokrštavanja na hrišćenstvo pomerilo na prvi novembar prema katoličkim običajima, ali su se zadržale specifičnosti. Praznik se slavi tri dana.
1. i 2. novembra otvaraju se vrata nebesa i duše mrtvih vraćaju na zemlju. Porodice se tada okupljaju da bi na radostan način odale počast mrtvima.
Lobanje na oltarima, sveće u mraku i kosturi koji šetaju ulicama su uobičajeni. Maksikanci se ljute ako se to uporedi sa Halloweenom.

Stari Maje su smatrali da je Zemlja rođena žrtvovanjem bogova i da je ljudsko žrtvanje neophodno za održavanje života Sunca. Nakon prihvatanja katoličke vere ovde je izuzetno naglašena Isusova žrtva. Ukrasi i suveniri u obliku lobanje su uobičajeni na svakom koraku.

Ceiba je bilo sveto drvo za drevne Maje, a prema majanskoj mitologiji, to je bio simbol svemira. Drvo je značilo put komunikacije između tri nivoa zemlje. Smatralo se da njeni koreni dolaze do podzemnog sveta, deblo predstavlja srednji svet u kojem ljudi žive, a krošnja i njene grane simbolizuju gornji svet i trinaest nivoa u koje je podeljeno nebo Maja. Zvezde i planeti su predstavljali bogove. Astrologija je bila zanimanje sveštenika.

Na celom poluostrvu Jukatan nema niti jedne reke osim veštačke podzemne reke koja je napravljena u etno parku Xcaret. Stanovništvo se vodom snabdevalo iz prirodnih rezervoara gde se skupljala kišnica tzv. cenote. Zato su gradovi uvek građeni u blizini nekih cenota. Chichen Itza je dobila ime po jednoj od tri cenote koje je okružuju. Kako su neki gradovi imali i preko 50.000 stanovnika bile su potrebne velike količine vode, Dešavala su se i razdoblja suše. Nije slučajno nastao ritual dozivanja kiše.

Ovo su verovatno razlozi da je krajem 9. i u 10. veku veći broj gradova napušten. Džungla ih je brzo prekrila. U toku XIX veka je su počela arheološka ispitivanja koja traju i danas. Arheolozi ovde imaju još mnogo posla da istraže poznate lokacije do kraja. Još uvek se otkrivaju novi gradovi, a neki su istraženi svega 10-20%.

Dolaskom španskih konkvistadora u Meksiko 1521 godine odmah je počelo uništavanje tradicije starosedilaca. Rušeni su tradicionalni mnogobožački hramovi i na njihovom mestu građene katoličke crkve. Majanski sveštenici su proganjani i ubijani, a umesto njih dovođeni hrišćanski misionari. To su razlozi da nije ostalo mnogo dokaza, posebno o uobičajenom životu  stanovnika, ali napretkom u tumačenju hijerogljifa i stalnim otkrivanje novih ostataka ova se slika polako upotpunjava. Uništene su gotovo sve knjige pa one preostale imaju posebna imena. Drezdenski, Pariski i Madridski kodeks. Ove knjige su uglavnom o astronomiji.

Na osnovu usmene predaje u narodu Kuiče koja je zabeležena krajem XVII veka i kasnije prevedena na španski nastala je knjiga Popol Vuh koja je na neki način kao majanska biblija. Govori o postanku sveta i mnogim legendama koje su na ovaj način sačuvane.

S obzirom na tropsku klimu džungla se prostire po celom Jukatanu. Najbolje su očuvana starinska naselja koja su u vreme dolaska okupatora već bila napuštena.
Priča o Meksiku je jako duga. Ovo je fragmentalni prikaz kako sam ga doživeo u samo 7 dana boravka pre svega na turističkim turama.

@putopisanje

Meksikanke vodu nose

♬ original sound – Goran pops