Zanzibar je skupina ostrva u Indijskom okeanu uz istočnu obalu Afrike. Dva najveća su Unguja (na kojem je glavni grad Zanzibar i njegov stari deo Stone Town) i manje turistički razvijeno Pemba. Na Pembi se pretežno bave uzgajanjem začina i kokosa.
Kad su se starosedeocima iz afričkog Bantu plamena u X veku priselili Persijanci ovo ostrvo je dobilo naziv prema persijskom Zangi-bar* prilagođeno svahili izgovoru. Tada je prihvaćena muslimanska vera koju danas upražnjava velika većina od nešto preko million stanovnika.
Dolazni aerodrom i prvi problemi
Prevoznik Turkish airlines prtljagu nam je dostavio tek 3 dana nakon dolaska. Kreme za sunčanje faktor 60 koje sam kupio u Stone Townu (navodno proizvedene u Tajlandu) bile su potpuno beskorisne. Najviše sam izgoreo na mestima gde sam se najviše mazao. Još gora greška je bila da nisam kupio novi šešir ili kapu, pa mi je čelo prvo izgorelo. Mala uteha je bila da sam na kraju dobio kompenzaciju od avio kompanije za dodatne troškove koje sam te dane imao.
Oko nove godine u Zanzibaru je bilo desetak grupa turističkih agencija iz Srbije. U tim grupama je bilo mnogo turista iz Crne Gore i Hrvatske. Avion stiže oko 4 h ujutro. Zgodna prilika za carinike da jednostavno naplate vize za oko 300 putnika po 50 USD u kešu. Agencija nas je unapred upozorila da se viza plaća prvenstveno preko kreditne kartice, ali to nije bilo moguće. Saputnicu koja je insistirala da plati preko kreditne kartice su četri puta stavljali u neke redove da čeka. Kad su svi osim nje završili proceduru granični policajac joj je zapretio da on može i da joj ne dozvoli da uđe u zemlju. Nikakvu vizu nam nisu zalepili na pasoš. Za dve naplaćene vize izdata “potvrda” samo za jedan pasoš. Verovali ili ne ali ima zemalja gde je veća korupcija nego u našoj regiji.
Nakon iscrpljujećeg putavanja koje sa dugom pauzom na istanbulskom aerodromu traje 19 sati dođete rano ujutro na aerodrom u Zanzibaru, pa
3 sata popunjavate formulare za prtljagu koja Vam nije prevezena i čekate
u redu da ih predate.
Tek tada sam shvatio zašto su na istambulskom aerodromu mnogim putnicima predlagali da promene let, verovatno uz neku nadoknadu. Prevoznik nema kapacitet aviona koji može da vozi pun avion putnika sa dozvoljenom količinom prtljage ili je dodatno prevozio neki teret. Onda jednostavno odluči da ostavi višak prtljage i preveze kad mu bolje odgovara. Najlošiji mogući početak odmora.
Stone Town
Dobrodušni vodič grupe nam je iskreno priznao da je za njega još bolje da se time zabavljamo, jer nezna šta da radi sa nama do ulaska u hotel, koji je službeno posle 14h. Ovako smo došli taman na vreme na doručak, koji je poklon od hotela. Posle toga kupovina najnužnije odeće (koja je ostala u koferima) i dugo knjavanje po foteljama ili uz bazen dok se ne smestite. Boravak u raju je imao pakleni početak. Na kraju oko 12h bile su spremne sobe za većinu grupe, pa smo uspeli malo odmoriti pre popodnevnog razgledanja grada.
Sobe su na nivou standarda *** ili ****. Svi kreveti su sa baldahinom od mreža za komarce. Srećom iste nam nisu trebale. Za 10 dana boravka na Zanzibaru video sam samo 2 komarca, a bili smo i na farmi začina. Nije bilo mnogo ni nekih drugih buba. U svakoj sobi u kojoj smo bili imali su sprej za komarce u ormanu. Možda je drugačija situacija u kišnoj sezoni.
U Stone Townu su najpopularniji restorani na krovu hotela. Prvi doručak smo imali u krovnom restoranu. Blagi vetrić nas je osvažavao. Po preporuci probao sam da rezervišem večeru na terasi hotela Emerson on Hurumzi. Ima predivan pogled na luku preko tvrđave i na celo mesto. Izvodi se taraabska muzika. Dva dana pred polazak bilo je kasno. Oba dana su bila bukirana iako je cena menija 40 USD po osobi bez pića. Višestruko skuplje od drugih restorana. Uslovna rezervacija na čekanju nije uspela.
Ali zato sam bez čekanja upao na žurku u kafe restoranu za mlade (kao što sam i ja)
Posle sam se još bolje proveo na Full Moon festivalu poslednji dan boravka u Kendwa resortu. Imao sam sreću da se tu zateknem u pravo vreme.
Svahili koji se ovde govori je po mentalitetu veoma sličan našim jezicima. Najčešći izraz je pole pole. Znači polako. Nigde im se ne žuri. Što pre to shvatite manje ćete se nervirati. Drugi izraz je pre više godinana na našim prostorima udomaćio Minimax uvodnom pesmom svog talk showa. Hakuna Matata ima daleko šire značenje od Nema Problema. Najčešći pozdrav je Džambo (Jumbo).
Najpopularnija pesma na prostorijama Kenije i Tanzanije već više od 20 godina je Džambo. U toj pesmi se pozdravljaju turisti koji dolaze u ove krajeve.
Rezbarena ulazna vrata
Legenda kaže da je Marco Polo “Hiljadu Laži” opisujući ove krajeve pričao o slonovima na Zanzibaru, pa su ugrađenivana takva vrata iako ovde nikad nije bilo slonova.
Do danas je sačuvano oko 270 autentičnih rezbarenih vrata u indijskom, arapskom i svahili stilu. Većina novih hotela i radnji za turiste na ostrvu nadmeću ko će napraviti lepša vrata. Divno.
Komunalni red
Moram priznati da je moj prvi dojam Stone Towna prilično loš iz više razloga. Većina fasada na zgradama su propale od vlage. U starom gradu ulice su uske, ali to ne smeta motoristima koji vas stalno ometaju u šetnji.
Nakon što je Stone Town uvršten u svetsku baštinu u starom gradu zabranjeno je kopanje bez specijalnih dozvola, pa većina kuća nema kanalizaciju. Vodovodne cevi se postavljaju na fasadama uz električne kablove. Dok se ne naviknete osećate smrad kanalizacije pomešan sa mirisom nafte.
Odkad je lokalna kompanija za preradu nafte prodata američkoj cena goriva je poskupela dvostruko. Kako je prosečna mesečna plata tek nešto preko 70 USD da bi se održao postojeći standard gorivo se kupuje u pola cene od “viška” koji se nađe kod profi vozača. Uobičajeno se na motorima ili drugačije prevoze kante sa gorivom koje se presipa u vozila ili čamce.
Dokone stanovnike Stone Towna ćete sresti kako sede na klupama naslonjenim na zid ispred kuće ili na trgu. Ovde za svega 5 dinara piju kafu u improvizovanom uličnom “kafiću”.
Uprkos brojnim uličicama u starom gradu skoro je nemoguće izgubiti se, jer ćete nakon nekog vremena verovatno ponovo doći do trga Ralje ili u ulicu uz luku
. Ako i malo lutate pitajte za pravac prvog prolaznika. Većina dobro govori Engleski. U obaveznu školu kreću sa 4 godine. Prvo šta uče je Engleski, Kuran
i Swahili. Osnovno školovanje traje 10 godina.
Na trgu se zajednički gledaju fudbalske utakmice, značajni prenosi, a ponekad vode i žučne političke rasprave. U uskim uličicama ćete neretko uveče kroz otvorena vrata videti grupe ljudi i dece okupljene u nekoj prostoriji ispred televizora. Ovo me podsetilo na sredinu 60-tih godina prošlog veka kad su se
kod nas pojavili prvi televizori, pa su se “Muzej voštanih figura” i slične serije gledale u mesnima zajednicama i drugim javnim mestima.
Rečeno nam je da su zgrade okićene trakama zbog izbora, ali ne verujem da je tako, jer su sledeći predsednički i parlamentarni izbori u Tanzaniji tek u oktobru 2020. a prošli lokalni (koje je bojkotovala opozicija) su bili u novembru 2019.
Verovatno su te trake postavljene povodom 12-og januara kad je godišnjica revolucije iz 1964. Tada je svrgnut omanski sultan i uspostavljena Narodna Republika Zanzibar koja se nešto kasnije udružila sa mnogo većom Tanganjikom u Saveznu državu Tanzanija.
Naravno cena kafe ovde nije 5 dinara već 2-3 Evra. Kafa začinjena cimetom i kardamonom ili hladna kafa koja se dobije tako da zrna stoje potopljena na sobnoj temperaturi 12 sati. Takva kafa je manje kisela od obične, ali čuva svoj okus. Izvoz kafe Arabika (70%) i Robusta (30%) je jedna od najznačajnih izvozih stavki u Tanzaniji.
Na Darajani pijaci se ne prodaju samo začini, već i sve drugo, a preko puta ulice je i buvlja pijaca. Ono što nas Evropljane frapira su loši higijenski uslovi. Ribe i meso se prodaju na običnim stololovima, bez ikakvih frižidera, Komadi se seku mačetom. Ako poranite u ribarnicu možda ćete prisustvovati aukciji za najveće ribe.
Likovna umetnost
Na ulicama Stone Towna na svakom ćošku nude na brzinu rađene slike sa afričkim motivima. U svom tom mnoštvu teško je pronaći neko dojmljivo umetničko delo. Uglavnom se slika šablonski sa unapred zadanim temama i motivima bez prave inspiracije. Po uzorku prethodne slike, sa telefona ili po sećanju. Zasad je izgleda najvažniji kvantitet.
Slike rađene emajl bojama na lesonitu nazvane su po tanzanijskom umetniku Edward SaidiTingatinga (1932–1972). To je instant slikanje sa svrhom prodaje stranim turistima. Zato je većina ovih slika u formatu da se lako može poneti u prtljazi avionom.
Muzej ropstva
Prve robove su odavde odovodili portugalski osvajači, a od kraja XVII veka Zanzibarom su vladali omanski sultani. 1873 pod pritiskom Britanije je ukinuta pijaca robova. Prodaja robova i dalje je trajala neslužbenim kanalima, a robovi su čuvani na ostrvima u pećinama i spiljama.
Velika Britanija je vekovima u Zanzibaru radila šta je htela. Tako je zabeležen i najkraći rat u svetskoj istoriji 27 augusta 1896. Trajao je 38 do 45 minuta. Razlog je bila smrt dotadašnjeg sultana Hamad bin Thuwainija. Britaniji se nije svideo novi sultan, pa se izborila da se postavi njen favorit Hamud bin Muhammed. Nakon zanzibarske revolucije 1964. tadašnji sultan sa svitom je prvo pobegao u Oman, a kasnije u London.
Najstarija građevina na ostrvu je Stara tvrđava sa kraja XVII veka. Danas je to mesto održavanja Zanzibar filmskog festivala što je najveći kulturni događaj u istočnoj Africi. Amfiteatar Stare tvrđave je izrađen 1990. za potrebe tog festivala.
Džamije i škole
U svim muslimanskim gradovima rano jutro uz otvoren prozor počinje pevanjem hodže. U Stone Townu se čak i ranije čuje pevanje petlova. Petlovi su nešto manji nego kod nas ali deluju “čvrsto” (kao oni iz Balaševićeve pesme).
Malo iznenađenje za mene je da nema klasičnih džamija sa minaretom. Tek kad vidim odloženu odeću na ulazu u neku veću kuću i štandove sa verskim knjigama preko puta shvatim da sam pred džamijom
Na ulicama starog grada video sam mnogo školske dece. Često veoma lepe male dece uredno obučene u školske uniforme. Zanzibarski muslimanski školski sistem uživa veliku podršku Saudijske Arabije.
Naše agencije pišu o akcijama podrške školskoj deci kroz davanje raznih sitnih poklona. Prihvatajući tu ideju mnogi u ovoj grupi su poneli poklone, ali nas je vodič odgovorio da to napravimo direktno u školi, jer nastanu velike gužve. Saputnice koje nisu poslušale vodiča su izazvale haos pred ulazom u školu. Deca su ih skoro srušila na zemlju kad su skočili da se grabe za poklone. Svoje poklone sam dao pomoćnom osoblju u hotelima u kojima sam boravio. Nadam se da su stigli onima kojima su namenjeni, a ne na pijacu.
Hrana
Kao ljubitelj morske hrane i tropskog voća jedva sam čekao da probam te kulinarske specijalitete. Ono šta sam tamo jeo nije ispunilo moja očekivanja.
Da li ste nekad probali neočišćene škampe? Ako ih ne pomirišete i osetite smrad kanalizacije možda ćete ih pojesti. Nažalost, ova tehnologija je uobičajena u Zanzibaru. Jastozi su bili solidni ali neki komadi su trebali još malo rasti.
Hobotnice obožavam na salatu ili kao glavno jelo, tako da sam ih jeo više puta, ali ne mogu ih jesti svaki dan. Meni su bile uvek solidne bez obzira na način pripreme i priloge. Najbolji prilog je pilav sa raznim začinima.
Najčešće ribe koje se ovde spremaju su tuna, kraljevska skuša i barakuda. U Kendwi smo dobro jeli u lokalnom restoranu Fisherman. Tu su sveže ribe dobro spremali.
Na ostrvu Zatvor probao sam Changuu ribe po kojima je ovo ostvo dobilo službeno ime. Neukusna riba sa mnogo kostiju spremljena u improvizovanoj kuhinji nije mi ostala u lepom sećanju.
Forodhani park u Stone Townu tik uz rivu se uveče pretvara u kulinarsku noćnu pijacu. Mnoštvo štandova za pripremu hrane. Sedi se na klupama parka i na kamenim ogradama. Retki restorani imaju stolice i stolove. Ovde sam probao tzv. Zanzibarsku picu. Spremaju je u mnogo slanih i slatkih varijanti. Slane od povrća, sira i majoneze su imale malo previše luka za moj ukus, a slatke sa bademom, bananom i nutelom su bile odlične
Nakon pice odlično prija sok od šećerne trske. Iznenađujuće ukusan sok. Pije se odmah nakon pripreme. Priprema zahteva mnogo snage i spretnosti.
Voće je uvek sveže. Mango, marakuja, džekfrut, papaja, kokos, pomorandža, ananasi više vrsta, lubenica, banana i drugo. Zato su ceđeni sokovi veoma ukusni. Banana se češće jede pečena zelena kao prilog jelu. Njen okus podseća na krompir. Od domaćih piva najviše se piju Kilimandžaro i Safari.
Blu safari
Kako se turizam naglo razvija razni izleti su postali potpuno komercijalizovani
i prilagođeni masovnom turizmu. Nešto što je verovatno bilo interesantno do
pre nekoliko godina dok nije bilo toliko turista danas je samo turistička traka programa po kojem se redaju grupe. Dovesti 300-400 ljudi na peščano ostrvo usred mora, pa tamo jesti voće koje posada čamca nosi sa sobom ili 10-15 minuta plivati u predivnoj uvali nema smisla. Sve češće kvantitet ima prednost u odnosu na kvalitet programa.
Na jednom izletu voziti se dhow barkama, videti predivne morske zvezde, plivati u koralnoj uvali, jesti domaće voće na peščanom ostrvu, kupati se između načičkanih čamaca iza kojih ostaje smrad goriva, ručati morske plodove u kolibi na nenaseljenom ostrvu (hrana se nosi sa kopna i ovde priprema na drvima koja se isto donose), piti najpoznatija domaća piva, malo trgovati u za to improvizovanoj pijaci, razgledati baobab star preko 600 godina. Previše sadržaja da bih mogao provariti u jednom danu. Ako uz to još izgoriš nedovoljno zaštićen od sunca onda si dobio prejaku dozu adrenalina.
Aldabra zatvor
Ostrvo Zatvor sa najpoznatijim stanovnicima džinovskim Aldabra kornjačama sa Sejšela. Otužan rezervat. Jadne kornjače koje tu vegetiraju stotinama godina. Dan im je ispunjen hranom, mirovanjem, spavanjem u blatu ili na stazama u vlastitim fekalijama. Ne bih se sa njima menjao pa makar živeo 300 godina.
Farma začina
Farme začina su sve popularnije u tropskim zemljama. Ono šta se nudi turističkim grupama je više bašta uzoraka, jer su prava uzgajališta obično daleko. Sve je lepo isplanirano i interesantno. U Zanzibaru se začini uzgajaju na ostrvu Pemba.
To je naravno dobra prilika da se nešto proda na licu mesta. Kako sam naivno naleteo na jednu sličnu farmu začina u Šri Lanki i potrošio skoro dvesto dolara za “čudotvorne čajeve i kreme” koji su se pokazali kao potpuni promašaj, ovaj put sam možda bio i preterano oprezan.
Plaže
Danas je Zanzibar sve privlačnija turistička destinacija zbog predivnih plaža na 6 stepeni južno od ekvatora i interesantnog starog dela glavnog grada koji je pod zaštitom UNESCO-a kao svetska baština. U turističkim aranžmanima sa letovanjem se često povezuje safari u Mikumi nacionalnom parku na tanzanijskom kopnu. Intenzivniji razvoj turizma počeo je od 2004. kada je zakonom dozvoljeno strano vlasništvo nad hotelima.
Klima u Zanzibaru je odlična, ali i pored temperatura koje nisu previsoke (najčešće su do 30°C) sunce je izuzetno jako, tako da su obavezne sve moguće zaštite lica i tela.
Uz svaki izlet išli smo na neku plažu. Tako sam ustanovio da je plaža na Kendwi stvarno jedinstvena, jer skoro da nema razlike između plime i oseke. Na svim drugim plažama je ova razlika ogromna, pa su retki trenuci kada se možete normalno kupati.
Kao ljubitelj mora i laganog plivanja ne mogu da razumem ljude koji desetak dana provode zatvoreni u hotelskim kompleksima koji se završavaju na ovakvim plažama. Za mene ne trebaju graditi te silne bazene uz hotele. Kadu imam i kod kuće, a tapeta sa egzotičnim motivima u radnjama koliko hoćeš. Do sledećeg putovanja biće dobro i to