Los Angeles nije grad. To je skupina naselja koja se prema službenim podacima proteže u krugu od skoro 300 km. Uži deo ima oko 4 miliona stanovnika. I svi njegovi stanovnici su stalno u automobilima. Putuju i putuju. U svako doba dana i noći. Verujem da pola života provedu na putovanju.  Zato su razdražljivi, izbezumljeni i prilično neljubazni.

Dolazak

Let od Las Vegasa do Los Angelesa na relaciji od 368 km traje oko sat i 15 minuta.

U Americi se mnogo vremena gubi na aerodromima da avioni dođu na svoje mesto. Tako smo u Njujork Air Serbiom stigli za svega nešto preko 9h leta, ali smo čekali još pola sata da se oslobodi izlaz prema službenom vremenu dolaska.

Uber

Na Los Anđeleskom međunarodnom aerodromu sam prošao prvu školu Ubera.
Ohrabren prvim iskustvima iz Las Vegasa već na aerodromu poručio sam Uber. Kao za vraga poručih varijantu koja je jeftinija od standardnog Uber X. U toj varijanti udvajaju se dva ili više putnika. U opciji upisujete koliko mesta trebate /najviše 2/ i onda Vam traže partnera.

Prema dotadašnjim iskustvima tražio sam mesto sastanka. Nakon 10-tak minuta lutanja shvatih da je sastanak ispred višeg nivoa gde su odlasci.
Uz povremene probleme sa WIFI vezom nekako nađoh predviđeno mesto. Bilo je označeno za parking Uber i drugih „alternativnih“ prevoza.

Nisam pažljivo proučio poruku Ubera ali sam shvatio da putujem sa nekim gospodinom koji se preziva Levy i da nas vozi Chef Rasta. Nenaviknut na veliku količinu vozila Ubera koji su samo dolazili i odlazili pokušao sam u toj gužvi naći vozača ili bar suputnika. Išao sam od vozilo do vozila i pitao da li je vozač Šef Rasta, pa sam čak oslovio i jednog rabina predpostavljajući da bi on mogao biti taj suputnik. Svi su me zbunjeno gledali.

Naravno, kad ste u takvoj gužvi gleda se samo registracija vozila. Kad sam to najzad shvatio malo pažljivije sam počitao svoju Uber poruku. Pored tih izgubljenih sat vremena, trebam još ceo sat čekati vozilo koje će me povesti. Tad mi je prekipelo, pa sam otkazao i poručio onaj redovni nešto skuplji Uber. Kasnije se ispostavilo da mi je Šef Rasta naplatio razliku od udvojenog do običnog prevoza, pa sam umesto jeftinije prošao skuplje.

Srećom uspešno smo došli do hotela Millenium Bitmore. Bila je velika gužva i polako smo se vozili. Usput sam video narkomana koji se valjao i teturao niz ulicu i mnogo klošara na ulicama Downtowna.

Hotel je potpuna suprotnost svemu tome. Luksuzan starinski hotel sa savremenim instalacijama.  Malo sam se plašio da li je rezervacija u redu iako sam platio unapred. Cena koju sam dobio preko Otels.com-a  sa kojim dotad nisam sarađivao je bila oko 30% jeftinija nego kod drugih. Kako su najvrednije stvari obično najjeftinije tako se i ova rezervacija pokazala kao izuzetno uspešna.  Uživao sam dva dana u komforu hotela koji pleni svojom bogatom istorijom i šarmom. U njegovim salonima su održavani veliki balovi i skupovi na kojima su učestvovale mnoge slavne poznate ličnosti, pa čak i predsednici SAD.

Grifith Observatory

Isto popodne odoh Uberom na opservatoriju Grifith sa koje se pruža divan pogled na grad. Izgleda da je sumrak sa tog mesta privukao pola Los Angelesa, jer je na vrhu bila neopisiva gužva. Vozač Armen, Armenac iz Irana, mi je rekao da iz iskustva zna da tu nema WIFI veze. Nisam imao američku SIM karticu. Razmišljajući kako da se vratim iz te netom otkrivene nedođije dogovorih sa njim da prekine vožnju, a ja ću mu platiti u kešu da me sačeka pola sata i odveze nazad. Nije bilo dobrog mesta za parking pa sam brže bolje požurio da obiđem opservatoriju i ulovim poslednji pogled na grad u sumrak.

Preda mnom se ukazao predivan pogled. Sa jedne strane na brdo sa znakom Hollywood.  Sa druge na grad. Meni Los Angeles nije privlačan. Ima mnogo malih neuglednih i dosadnih prizemnih kućica /pretežno na rubovima gradske celine/ i nekoliko grupa solitera. Najveća grupa solitera je u Dowtownu. Ima jedna grupa na donjem delu Beverly Hills-a  i treća u Holywoodu.  

U povratku preko vrha ustanovio sam da je pogled u sumrak bio glavni razlog gungule. Čim je pala noć gužva se raspršila i bilo je slobodnog mesta za parking koliko želiš. Naravno, bilo je i besplatne javne WIFI  veze.

Odvezao sam se do Holywood Bulevara do Šetališta Slavnih. Tu sam se oprostio od vozača kojeg sam debelo častio, a tek sutradan shvatio da mi je normalno naplatio ceo put.  Sistem Ubera njega prati celo vreme vožnje i teško ih može prevariti. Zato je od mene dobio lošu ocenu, jer preko Ubera „jahači“ (tj korisnici) ocenjuju vozače i obrnuto.

Hall of fame

Hollywood Boulevard me je neugodno iznenadio. Uz svu slavu i glamur koje ovo mesto nosi brojni klošari, secikese i zgubidani koji se motaju među turistima ne mogu te ostaviti ravnodušnim.

Tu sam bio u najružnijem Mc Donalds restoranu koji sam video, ali sam bio preumoran da tražim drugo čistije mesto da se okrepim nakon jurnjave za Uber prevozom na aerodromu i oko Grifith Opservatorije.

Sve lepote ovog grada uglavnom su skrivene iza velikih zidova koji okružuju kuće slavnih. Na ulici jad i beda velegrada. Zato nisam razumeo primedbu jedne žene vozača Ubera koja je rekla da nikad ne bi mogla živeti u San Francisku jer tamo ima mnogo beskućnika na ulicama. Da ima ih. Ali ja sam više klošara video u Los Anđelesu.

U proputovanju kroz zapadni deo Holywooda od Getty muzeja do hotela video sam pripreme za veliku Prajd paradu koja se održavala tog vikenda, dobio pozdrav golom pozadinom iz nekog kafića kraj puta i čuo od vozača Ubera da je momentalno najveća LGBT populacija u SAD sada u Holivudu, a ne više u San Francisku. Na paradi koja je održana dan dva kasnije učestvovalo je više desetaka hiljada ljudi.

VENICE BEACH

Ujutro sam poranio na doručak u Venice Beach koju sam zapamtio po TV seriji Blaywatch. Na putu sam video poprilično surfera koji putuju u istom smeru, a na plaži su mnogi bili u moru u svojim gumenim odelima, čekajući pravi talas. Temperatura mora je bila oko 15 °C. Tek u najtoplijem razdoblju vode Atlantika se zagreju do 18, najviše 19°C. Dakle, na kupanje sam odmah zaboravio.

Šetnja po pešćanoj plaži je bila ugodna. U jednoj poslastičarnici uz obalu sam lepo i ugodno doručkovao. Uberom do sledeće destinacije.

SANTA MONICA

U ovom lepom gradiću završava poznata Ruta 66 koja vodi od istočne do zapadne obale. Turisti se redovno slikaju pred tim znakom. Lepe velike plaže na stranu prema Venis plaži sa jedne i mondenskoj Santa Barabari sa druge strane. Restorani i igrališta prepuni subotom popodne.

Kasno jutarnje vežbanje opet sa Uberom.  Poručio sam vozilo koje je trebalo doći na dok. Ulica je zbog gužve bila blokirana. Nakon pola sata čekanja i nerviranja uz imam/nemam WIFI iz obližnjih restorana ustanovio sam da vozilo neće doći.

Zato sam izašao do avenije Okean i ponovo poručio vozilo. Ispalo je da imam susret sa vozilom na broju 1550, a tog broja nigde nije bilo. Par stotina metara udesno bio je broj 1450, a 500 m dalje 1604. Broj 1550 mora da nosi neka ribica u moru ili drvo u parku.

Ko bi me inače naterao da trčim tamo-amo najmanje kilometar u potrazi za vozilom. Kasnije sam ustanovio da broj ili strana ulice kod Ubera nisu precizni nego otprilike, pa moraš pažljivo gledati registracije obližnjih vozila. 

Dešava se da vozač dobije tačnu adresu, a ti dobiješ drugu, pa bespotrebno tražiš po njihovom opisu, a on dolazi gde si bio.

Za 3 otkazane vožnje platio sam po 5$ svaku i na kraju se našao sa vozačem blizu mesta koje sam nekako dobro dogovorio. 

Vozač je bila Meksikanka koja vozi za Uber nakon šta zbrine svoje četvoro dece. Išli smo do muzeja u Gettyevom centru za koji ona nikad nije čula da postoji. Uberov GPS nas je doveo  do ulaza samo za radnike gde nismo mogli ući. Obližnji radnici na ulici su se smejali. Mi smo bili peti tog jutra koji su zalutali u tu slepu ulicu iako na početku ulice lepo stoji tabla na kojoj na engleskom piše da se tom ulicom ne može doći do Geti centra.  

Srećom svi su govorili Španjolski i nekako se sporazumeli sa našom vozačicom. Izgleda da ipak nisu baš najbolje pričali, jer je ona posle skrenula u drugu ulicu koje je isto završavala kod neke rampe.

Na kraju sam izašao iz auta i pregledao mapu kvarta koja je tu stajala. Dalje sam joj davao savete gde da vozi da bi došli do pravog mesta.  Nakon još par kraćih zaustavljanja nekako smo se domogli glavnog ulaza.

Već sam pomislio da ću morati pešice tih preostalih oko 2 km uzbrdo, ali sam se ugodno iznenadio. Do vrha vozi uspinjača koja je besplatna za goste. A pred uspinjačom stanica za Uber i predivan park.

GETTY CENTAR

U parku sam prvo naleteo na ležeću skulpturu Henry Moore-a. Dela ovog Britanskog umetnika prvi put sam upoznao u Parizu na izložbi u Orangerie des Tuilleries, davne 1977. godine. Pred kraj svog života 1983. imao je pokretne izložbe i u našoj regiji u galerijama u Ljubljani, Zagrebu, Beogradu, Sarajevu i Skoplju. Pozitivne emocije od tako dobrog početka su me držale celo vreme boravka u Centru.

Savremene građevina na vrhu brda obogaćene su baštom u kojoj neki organizuju i piknik na travi.

Park oko muzeja je prepun modernih skulptura najpoznatijih svetskih skulptora novije generacije.

U paviljonima se nalaze izložena dela na tematskim i na stalnim izložbama.
U muzeju lep umetnički doživljaj uz platna i skulpture poznatih evropskih i američkih umetnika.  Jedno od najpoznatijih dela izloženo ovde je slika Irisi
Van Goga. Veoma ugodno rano popodne

GALLERIE MICHAEL

Zainteresovan najavom izložbe dela Salvadora Dalija u privatnoj galeriji odlučih da je posetim. Mora da tamo ima interesantnih dela. Dok smo prolazili kroz Beverly Hills video sam mnogo lepih vila zaklonjenih sa ulične strane.

Zaustavismo se u eskluzivnom Rodeo drajvu sa najskupljim radnjama u Los Angelesu. Navodno se ovde snabdevaju najpoznatije zvezde. Sudeći prema ovoj galeriji to bi moglo biti istina. U Galeriji sam video više originala Renoara, Picasa. Dalija, Miroa i drugih poznatih umetnika nego u nekim muzejima.

Prodavač je nenametljivo započeo priču o afinitetima i na moju napomenu da nisam novčanik poneo sa sobom usput vešto napomenuo da nije neostvarivo kupiti neko delo Picassa ili Dalija. Za “svega” 4 – 5.000 $ mogu se kupiti originalne skice, grafike i slično. Nažalost, moji afiniteti idu više za lelujavim bojama impresionista, a njihovih dela nema po tim cenama. 

Ispred galerije luksuzan sportski Porshe. Odlučih da ne sedam u njega već se ponovo prijavih na Uber.

Nova lekcija iz Ubera. Cene prevoza na istoj relacije menjaju se prema tome da li je gužva ili ne. Petkom popodne do Univerzal studija platio sam skoro 50$, a istu relaciju nekoliko sati kasnije oko 23$. A ja naivan u Beogradu planirao relacije prema cenama koje sam video na njihovom sajtu. To je samo orjentaciona cena. Kad je veća gužva ili potražnja cene su skuplje, pa čak i ovako više nego dvostruko.

Univerzal Studio

Planirajući razgledanje grada već sam bio odustao od Univerzala, ali na nagovor kolege Ben Yahia sa kojim sam bio u Vegasu promenio sam mišljenje. On je ovde bio triput i filmski grad mu je ostao u najlepšem sećanju. Bio je potpuno u pravu. Jedino mi je žao da nisam bio sudiok Prajd-a, jer bih onda dobio značajan popust na inače preskupe ulaznice.

Filmski grad bi se mogao razgledati nedelju dana, a mi smo stigli popodne svega nekoliko sati pre zatvaranja. Nekoliko minuta sam zakasnio  na poslednji vozić koji je vodio znatiželjnike na jednosatnu vožnju. To je možda bilo i bolje, jer sam ovako prisustvovao spektaklu WaterWorld. Scenario Kevin Reynoldsovog filma Vodeni Svet sa Kevinom Costnerom u glavnoj ulozi je veoma umešno prerađen u akcionu dramu koja se dešava pred očima gledalaca u realnom vremenu. Mnogo akcije i efekata, pa čak i avion koji pada preko zidina vodene tvrđave.

Pre predstave neki od gledalaca su dobro okupani iz vodenih creva, ali ko im je kriv. Na prvih desetak redova na tribinama lepo piše da tu mogu biti poliveni. Deca, posebno manja, su vrištala od oduševljenja, a predstava je sve ostavila bez daha.

Na ulici je filmski Frankeštajn davio prolaznike, ali me je uz navijanje publike ipak na kraju poštedeo. Tu su i Transformersi, Park iz doba Jure, Simpsoni, predstave o efektima, sa životinjama glumcima, Walking Dead, Shrek, Osveta mumije, King Kong i mnogi drugi.

Veoma je efektan dvorac Hogwarts i Hogsmeade Village iz Hary Poterovih filmskih pustolovina.

Nakon toga svratio sam u Grand Central Market u centru grada i tu utažio glad u veganskom istočnjačkom restoranu. Kisela i ljuta ramen supa sa nudlama me je odlično okrepila.

Šetajući do hotela razmišljao sam da odem do najvišeg restorana u Kaliforniji na 73 spratu obližnjeg solitera Skyspace gde je smeštena US Bank, ali sam već bio preumoran, a nisam više bio ni gladan.  Nagledao sam se panorame sa Grifit Opservatorije i Geti centra.

Ujutro sam obišao ogromnu savremenu zgradu Walt Dizney Koncert Holla. Tu je divan park koji se nalazi sa njegove unutrašnje strane.

U susednoj isto tako modernoj zgradi je bila velika gužva. Prvo sam mislio da je to neki red za metro ili autobus, ali bilo je previše ljudi. Kad sam video natpis Broad shvatio sam da je to Muzej savremene umetnosti. Već ujutro se čekalo na ulaz 2 sata. Kako nisam ljubitelj avangardne umetnosti, a nagledao sam se muzeja ovo sam propustio.

Dve Merlinke, Konzerva supe Campbells i druga dela Andy Warhola, Crno cveće i  Žene iz Alžira  Roy Lichtenstein-a,  Zeleno-Plavo-Crveno Ellsworth Kelly-ja i druga umetnička dela preživeće nekako bez mene do sledeće posete .

Za ljubitelje savremene umetnosti ovde je raj, ali treba imati mnogo strpljenja i vremena.

Moje vreme u LA-u je bilo na kraju. Imao sam ga tek toliko da se spakujem i najavim Uberu. Vozač me je naravno čekao na ulici iako hotel ima prolazni ulaz za vozila koji je izuetno lep. Nije bilo velike gužve i za pola sata bio sam na aerodromu na putu za San Francisko.