Poslovni put me doveo u Peć, pa sam ga naravno iskoristio da posetim manastir Visoki Dečani i Pećku patrijaršiju.  Susretljivošću našeg domaćina Besnika posetio sam i Rugovsku klisuru pored Peći i prisustvovao otvaranju restorana Era /nije od Hercegovac već albanski erë= vetar/ sa kojeg se pruža najlepši pogled na grad.

Očekivao sam gužvu u Merdarima, jer je upravo završio Ramazan, a to je tradicionalno termin kad mnogi Albanci dolaze sa svojih ino destinacija u posetu porodicama. Vreme za svadbe i druga veselja. Ove godine nije bilo tako. Bili smo jedini na prelazu i tek se iza nas napravila kolona od nekoliko vozila.

Nisam bio na Kosovu nekoliko godina.  Uvek ima nešto novo. Ove godine veoma neugodni uslovi za vožnju preko razrušenog puta koji nas je pratio desetak kilometara kroz i iza Podujeva.

Ovde kad prave novi asfalt ne ostave jednu traku celu dok se to ne završe, nego unište obe trake, pa ostane samo makadam. Nekoliko traka i neke nove trake koje kao nisu u funkciji, ali sa kojih iznenada upadaju vozila iz oba smera, pa treba biti jako oprezan da nekoga ne sudariš.

Autoputem je pred naseljem Devet Jugovića obilazio Prištinu i Kosovo Polje, pa nastavio prema Peći. Desetak kilometara pre Peći autoput se pretvara u stari dvosmerni put i onda na kraju pred ulazom se ponavlja priča kao u Podujevu.

Srećom dovde sam brzo stigao, pa polako gmizao u koloni kroz prašinu razrovanog puta. I u samom centru Peći je skinut asfalt. To je kažu lokalni specijalitet političara pred izbore. Setio sam se Beograda koji sam ostavio istog jutra.

Odličan hotel Dukagjini u samom centru. Ima nekih nedostataka u odnosu na bolje evropske hotele, ali želja da se napravi sve najbolje zaslužuje podršku. Higijeničarke svakih desetak minuta čiste mermerne stepenice na ulazu.

Na početku hotela pažnju privlači ulaz za VIP goste gde uvek stoji obezbeđenje. Srećom niko me nije morao obezbeđivati. Osećao sam se odlično i sigurno.

U centru je stara čaršija gde je u blizini i radnja našeg domaćina, koji svojim investicijama pokušava da prati najnovija ekološka dostignuća u delatnosti.

2013. godine sam krenuo za Dečane i Peć ali zbog porodične tragedije putovanje sam prekinuo odmah na početku. Ovaj put sam ostvario tu svoju želju.

Iz Peći do Dečana nije daleko i malo je bolji put. Usput sam prošao pored predivnog rasadnika.

Manastir Visoki Dečani

Dečani su savremeno, malo neplanski i vidi se naglo naraslo mesto. Stanovnici su grubi kao svi brđani, pa ih i lokalni zemljaci izbegavaju kad mogu zbog njihove naprasite naravi.

Put prema obroncima Prokletija  me je vodio do manastira. Na ulazu kontrolni pult koji više liči na lovačku čeku. Prođoh pored grupe, kažu mi austrijskih vojnika koji obezbeđuju manastir.

Jeromonah Petar je bio na Gazimestanu sa Patrijarhom Irinejem, pa nas je primio otac Avakum. Ovaj časni starina nas je prepustio bogoslovu Milošu koji je jedan od oko stotinu učenika Bogoslovije „Sveti Kirilo i Metodije“ u Prizrenu.

Rodom iz  Osojana sa Metohije. Uz njegovu pomoć razgledali smo fantastične ikone ovog manastira. Predivno je kako su sačuvane nakon toliko godina i pored toga što je manastir oko 450 godina bio u okviru Otomanskog carstva.

Stubovi, zidovi i svodovi ovog manstira koji su fra Vita i zidar Đorđe izgradili za 8 godina /1335./ su kao verske slikovnice koje nas vode od jednog do drugog izuzetno značajnog događaja iz biblije i ktitorevog života. Posebno me je dojmila slika Hrista koji se sa mačem bori protiv greha i ikona sv. Nikole.

Detalj koji me je zaintrigirao su nosači sveća koje je carica Milica Lazarević dala napraviti od oružja sa Kosova Polja. Više stotina kasnije kralj Petar I Karađorđević je od oružja iz I svetskog rata u svojoj zadužbini na Oplencu napravio isto.

Nakon obilaska manastirske crkve Miloš nas je ponudio kafom u konaku. Uz kafu smo dobili i hladnu limunadu. Ne može se i bez manastirske rakije. Bolje nisam poslužen ni u kafani.

Niti u jednom momentu niko nije pomenuo milodar ili nešto slično, ali naravno najvrednije su stvari koje se daju od srca.

Sa drugog kraja dugačkog reda stolova sedeli su neki popovi koji su govorili engleski. U poseti su bili albanski popovi pravoslavci. Jedan od njih sa mladim sinom.

Setio sam se posete albanskom pravoslavnom hramu u okolini Bostona pre četri godine. Od tada znam da u Albaniji živi oko 12% pravoslavaca, dok je na Kosovu svega 1 – 2% pravoslavnih Albanaca.

Pećka Patrijaršija

Pećka patrijaršija opasana je kamenim zidovima koje su pre desetak godina izgradili kamenoresci iz Drenice. Na prijavnom punktu vozač je morao dati ličnu kartu koju je dobio na izlasku. Svaka poseta se najavljuje. Pored manastirskih zidova ide put kroz Rugovsku klisuru i dalje za Crnu Goru, pa je povremeno dosta prometno.

Sam manastir je osamljen na svom položaju uz reku Bistricu.  Bistrica je u leto kao potočić, ali u proleće često nabuja i preti poplavom. Prilazni put je napravljen od kaldrme.

Već na ulazu osetih mirnoću i spokoj ovog svetog mesta. Njegova istorija počinje od Svetog Save koji je na tom mestu osnovao metoh i Arsenija I koji je tu podigao crkvu Svetih Apostola pre skoro 800 godina početkom XIII veka.

Nasuprot ulaza ruševina. Uz zidine groblje. Svojom visinom se ističe zvonik izrađen tek 1970. godine. Na severoistoku manastir Pećke patrijaršije koji se ustvari sastoji od tri glavne crkve (Svetih apostola, Svetog Dimitrija i Svete Bogorodice) i priprate sa kupolom.

Ono šta danas vidimo preživelo je teška vremena Otomanske okupacije i mnoge pljačkaške pohode. Ispred manastira se raširio oko 800 godina stari dud za kojeg kažu da ga je dao posaditi još Sveti Sava. Podseća na šumicu sa svojim mnogobrojnim granama. I još rađa.  Na zapadno delu mnoštvo cveća ispred konaka i na kraju rezidencija patrijarha. Ovaj deo nije dozvoljen za posetioce. Slučajno pogledah na telefon i ustanovih da u prostoru Patrijaršije radi MTS veza kao da sam u Beogradu.

Jedan od bogoslova me upozorio da u samom manastiru nije dozvoljeno slikanje. U prodavnici sam pozajmio audio vodič koji se može koristiti u manastiru. Polako sam obilazio  manastir i kasnije svaku od tri preostale crkve.
Veliko mnoštvo srednjevekovnih ikona svetaca i patrijarha. Jako mi se svidela ikona bogorodice Pećke koja posebno zrači.

Dok sam vraćao audio vodič i kupovao neke suvenire došla je grupa od petnestak Albanaca koji su govorili Francuski.

Rugovska klisura

Odmah iza Pećke patrijaršije počinje Rugovska klisura kojim protiče reka Bistrica. Predivan krajolik je privukao mnoge posetioce. Video sam decu koja se kupaju,  avantura žičaru preko kanjona,  predivne vidikovce i vodopade. U toj lepoj prirodi je naravno mnogo lepih restorana i kafića.

Jedna od neobičnih stvari je i prezentacija zubotehničara Midhata Nalbanija koji je na prostoru kanjona postavio nekoliko šatora. Na dva piše da je noćenje 5 Evra, a treći je kao besplatan na korišćenje. To je ogradio nekim štapovima. Na jednoj steni u pozadini  napravio autoportret. Na drugoj obesio lošu reprodukciju slike Kipa Slobode. I tako slično. Kako je moderna umetnost prilično nesputana njegovi zemljaci još nisu sigurni da li je reč o ektravagnatnom ponašanju u izuzetnom prirodnom ambijentu ili možda tu ipak ima nešto umetničko.

Zaklonismo se u hladovinu starog drveća i na miru popismo kafu u ovom lepom ambijentu.
Čekao me put nazad. Čini mi se da sam nekako brže došao do autoputa. Kad sam putovali za Peć na svim izlazima je pisalo Priština, a sad u povretku je na svakom izlazu pisalo Peć. Uđoh u gužvu Prištine. Tamo sam se zadržao samo toliko da sa starim prijateljem popijem kafu. Putem kroz centar nastavio sam prema Beogradu
gde sam stigao prema planu.