Vis je ostrvo koje je tek krajem XX veka počelo razvijati turizam. Dva su razloga tome: položaj na otvorenom moru udaljen od obale 45 km, te vojni poligoni. Površine oko 90 čkm i svega oko 3600 stanovnika preko leta privlači desetak puta više turista od čega je preko 80 posto stranaca. Među njima i mali broj onih iz Srbije. Video sam nekoliko automobila sa registracijama BG i KV. Dalek put su prošli,

Polazak

Desetak dana po povratku sa produženog vikenda uživam u mirisu smilja koje smo ubrali uz makadamski put na Visu i sumiram dojmove.

Kako nas Lila i Zlatko već nekoliko godina pozivaju da ih posetimo u njihovom apartmanu u Lučici kraj Visa kad je sredinom aprila domaći avioprevoznik na 24 sata dao popust od 50% odmah smo ga iskoristili i kupili povratne karte za Split za vikend putovanje krajem juna.
Danima unapred smo se pripremali i pratili vremensku prognozu, ali vreme nam nije išlo na ruku. Od pretoplog početka juna što se više približavao termin putovanja vreme se kvarilo, a temperatura mora je polako ali neumoljivo padala sve do 18 stepeni

Za razliku od nekih naših poznanika koji su u Grčkoj doživeli prolome oblaka i poplave bar nismo imali kišu. Većinu vremena je bilo sunčano, te posebno značajno za Vis vetar, kad ga je bilo,  je bio umeren.
Dan pre polaska, proverom na licu mesta preko kamere uživo na Bačvicama videli smo tužnu situaciju sa par ljudi koji su šetali po plićaku na oblacima zasenjenoj plaži. Dakle, planirano kupanje 3 – 4 sata do trajekta je otpalo pa sam aktivirao rezervni plan.

Po dolasku na aerodrom uzeli smo taksi do Trogira. Kako još nije bila sezona cena je za trećinu jeftinija od one koju sam doznao preko interneta. Nikad nisam bio u ovom predivnom gradu. Njegov središnji deo je sačuvan iz srednjeg veka i predstavlja mešavinu stilova romanike, renesanse i  baroka.  Malo ostrvo povezano mostićem s jedne strane sa kopnom, a sa druge sa Čiovom, može se obići za oko pola sata. Sećam se da sam nedavno čitao kako je nastala panika kad se ovaj mostić nedavno renovirao i ustanovilo se da se još uvek zove Most JNA.

Na autobusnoj stanici koja se nalazi na ulazu u stari Trogir bila je garderoba iako je prema internetu nema. Na vratima je na engleskom pisalo da se za ključeve javimo u toalet. Tako smo mogli slobodno šetati starim gradom.

Najviša zgrada u starom gradu je katedrala svetog Lovre koja potiče iz XIII veka. Frapantan je Radovanov portal koji potiče iz 1240. godine.

Sa zvonika na vrhu na koji se penjete klimavim metalnim stepenicama „na vlastitu odgovornost“ je predivan pogled na gradić i obližnje Čiovo. Manje više svi oko nas su bili strani turisti kojih je bilo mnogo iako još nije počela turistička sezona. Razumeo sam da nisu preterani opisi da je u punoj sezoni takva gužva da je bolje izbegavati ovaj mali gradić.  Svaka ulica i kućica je bila divna scena za fotografisanje. Toliko prekrasnih motiva

Nakon šetnje glad smo utažili u jednoj od nekoliko konoba. Malo dagnji i brbavica, pa škampi na žaru i na buzaru podigli su nam raspoloženje.

Malo nam je raspoloženje pokvario autobus koji je otišao za Split 1-2 minuta pre zakazanog vremena. Novac nam nisu vratili, pa smo se muvali na peronu 9 sa drugim turistima da ulovimo neku vezu u tranzitu. Jedan stranac je čekao autobus iz Rijeke koji je trebao doći pre sat vremena a niko mu nije znao reći da li će i kada doći. Mi smo očekivali autobus koji je dolazio iz Zagreba, ali je kasnio. Kako je vreme prolazilo pogodili smo se za taksi koji je nakon kraćeg razmišljanja spustio cenu za 25%. Kad smo kretali videli smo zagrebački autobus da dolazi na stanicu. U trajektnu luku stigli smo na vreme.

„Petar Hektorović“ mi je nakon lađi na Dunavu izgledao ogroman sa svoja 3-4 nivoa. Završavao je istovar automobila i polako smo se popeli do gornje palube. Nisam primetio da ima i lift pa sam vukao kofere uskim stepenicama. Kako je bilo popodne prijalo nam je malo sunca, ali je duvao neugodan vetrić.

Nakon dva i po sata prijatne vožnje stigli smo u luku Vis. Već je pala noć, pa smo odmah otišli u apartman koji je bio smešten u borovoj šumici strme istočne obale. Bilo je prekasno da se skrasimo u neku konobu, a osećali smo umor od puta. Tu smo se dobro okrepili domaćim pršutom sa komadima dinje, slanim i mariniranim inćunima, Paškim i Livanjskim sirom, te na kraju najboljim odrescima sabljarke na roštilju koje sam ikad jeo. Uz sve to degustirali smo domaću travaricu, a kasnije Plavac i naravno Bugavu. Samo što se ova zvala Vugava. Klizila je niz grlo.

Vugava ili Bugava

Kako su daleko od kopna stanovnici Visa su kao i ostali ostrvljani izgradili vlastiti rečnik i navike koje ih pomalo razlikuju. Kod njih se npr. Plaža Zaglav zove Zoglov. Oni često a izgovaraju, a ponekad (prema Vuku) i pišu o. Mesta u unutrašnjosti ostrva su sva na Pod; Podšpilje, Podselje, Podhumlje, Podstražje. Ako nisu Pod onda su Žena Glava ili Marine ili Marinje zemlje (službeno se koriste oba naziva).

Mnogi kažu da je stari ribarski zaseok Komiža lepši od samog Visa. Složio bih se sa njima. Luka puna brodica. Kafići i konobe uz obalu. Crkva na ulazu u naselje. Često samo ovde možete naći mesto za parkiranje, jer na rivi to nije moguće. Najstariji hotel na ostrvu nedavno obnovljen. Osim njega ima samo još jedan u Visu i više privatnih vila za odmor. Ljubitelji nautičkog turizma u Visu iznajme brodić na nedelju dana i ne treba im drugi smeštaj. Neki su uveče u luci, a drugi krstare okolo. Subotom je valjda smena pa ih u luci ima najviše.

Domaći Plavac mali kao i sorta belog grožđa i vina Bugava su nadaleko poznati pa ne čudi da na tako malom ostrvu ima 14 vinarija.

Najpoznatija od njih je vinarija Lipanović koja se nalazi u samom Visu. Ovde možete probati domaći Plavac raznih starosti i kvaliteta. Čuvaju i arhivska vina stara više desetaka godina. Njihova Bugava se službeno zove Vugava, jer da bi se priznala autohtona sorta sa geografskim poreklom mora se koristiti službeno priznato ime sorte, a ne lokalno. Kako su ambicije osnivača ove vinarije Antonija Lipanovića prevazišle granice ovog ostrva i države on je silom prilike prihvatio službeno ime. Drugi proizvođači proizvode Bugavu. Probao sam onu vinarije Roki’s  iz Pliskog polja /pored nekadašnjeg savezničkog aerodroma zaraslog u šaš/ uz hobotnicu i rugobu pod pekom. Neznam šta je bilo bolje jelo ili vino.

Plaže

Na ovako malom ostrvu ima čitav niz prelepih plaža. Poslednjih nekoliko godina razvikana je plaža u uvali Stiniva. Neki su je međunarodni turistički časopisi proglasili čak najlepšom evropskom plažom. Ne bih se složio sa njima. Plaža je premalena i do nje se sa kopna izuzetno teško dolazi jer je strma i kamenje se miče pod nogama, pa ljudi povremeno silaze ili se penju četveronoški. Za mlade ovo je možda zabavno, ali za starije veoma opasan put kojim idete „na vlastitu odgovornost“.

Predivna plaža za jednu porodicu kupača. I da se do nje dolazi barkom.

Iako je more bilo hladno iskoristili smo lepo vreme da se okupamo u Milni na lepoj pešćanoj plaži. Da je malo bolje održavana bila bi veoma interesantna. Par stotina metara dalje kroz mediteransko rastinje i šiblje je prostrana pešćana plaža Zaglav.

Divna je i Stončica na severoistoku ostrva, ali kad je hladno more tamo je još malo hladnije. Jedina mana je da na ovim prekrasnim plažicama nema hladovine, a naravno niko ne iznajmljuje suncobrane i ležaljke.

Ima još mnogo lepih plaža a kako i ne bi kad je more tako čisto i providno. Jedino da je more jedno 7-8 stepeni toplije.

Pećine

Na istočnoj strani ostrva gde je većina pomenutih plaža se nalazi i Zelena špilja koja je slična plavoj, ali je odraz u moru zelene boje.  Do tamo voze mali čamci iz luke Vis i Komiža.

Poznata je i Titova špilja u unutrašnjosti ostrva gde je bio Titov štab u toku 1944. godine. Kome nije bilo dosta stotinjak kamenih stepenika do ove špilje može nastaviti penjanje Iznad gde ima još drugih špilja kao i po celom ostrvu.

Da bi se došlo do najpoznatije Plave špilje na obližnjem ostrvu Biševo putuje se brodicama od Komiže.

U Biševu se prelazi u čamce koji serijski voze do špilje. I pored dobre organizacije ponekad se dugo čeka da se dođe na red, jer tu pristižu i druge privatne brodice koje krstare ili one koje dolaze iz Hvara, Splita i drugih mesta.

Prosto mi je nezamislivo da se nekad moglo u Plavoj špilji i okupati, jer nije bilo mnogo turista, a sada se i po 5-6 čamaca nađe istovremeno. Kad se ulazi u špilju i oči se još ne naviknu na tamu plavetnilo mora koje dolazi kroz podzene prolaze je frapantno i predivno.

I pored tako dobro razvijenog turizma na Biševu u 8 sela živi svega 9 ljudi, a prijavljeno je 12. Od toga 4 sela su potpuno nenaseljena. Škola ne radi već 54 godine. To smo saznali od barkajola koji je tamo rođen. Jako je malo turista koji ostaju na ostrvu, jer nema tekuće vode i komfora koji turisti obično traže. Ali ima kafana Robinzon na vidikovcu iznad plaže koja zasluženo nosi svoje ime.

U povratku na trajektu sa Visa bilo je mnogo vozila i putnika u oba smera. Iskrcaj i ukrcaj su obavljeni na vreme i uskoro sam bio u Splitu.

Šibenik

Imali smo još jedan dan do povratka avionom, pa smo svratili u Bibin stan u Šibeniku. Usput, ali ne slučajno svratili smo na ručak u Zlatnu ribicu u Brodarcu pre Šibenika. Tu smo se slatko najeli morskih specijaliteta dok smo kroz velike prozore gledali u more. I popili malo vina. Predivan ambijent, odlična kuhinja i birana vina. Videli smo ponekog plivača kako pliva do obližnjeg ostrva Krapanj. Udaljenost kao širina reke Save u Beogradu.

Već je bilo kasno popodne pa smo ušli u more na obližnoj plaži. Bilo je malo manje hladno nego prvi dan. Kupali smo se petnestak minuta. Tek da nam prođe volja.  

U Šibenik smo ušli preko nekih silnih obilaznica, sa malo putokaza, a na kraju smo shvatili da nismo daleko od centra samo šta smo bili na brdu. Iznad tvrđave Svetog Mihovila i katedrale Svetog Jakova uz obalu. U daljini se vidi tvrđava Svetog Nikole na samom ulazu u Šibenski zaliv. To je nekad bila prva obrana grada od napada sa mora.   

Naš dolazak rasterao je mrave koji su se skupili pod nogostupom i više ih nismo videli. Pokupili smo malo divljeg rastinja koje je okupiralo vinovu lozu u razvoju.

Nizbrdo smo se spustili stepenicama, pa smo se popeli uličicom uz tvrđavu svetog Mihovila do srednjevekovnog samostanskog vrta svetog Lovre. Ovde je bilo svakojakog začinskog bilja u cvatu, ruža, smokava i raznog cveća. U prolazu kafić da čovek na miru uživa u toj lepoti i smirenju.

Spustili smo se uskim prolazima prema katedrali Svetog Jakova. Ovde su bile pripreme za završno veče Šibenskog festivala deteta. Nakon duže pauze već drugu godinu zaredom na ovom festivalu uspešno nastupa dečje pozorište Pinokio iz Beograda.  Video sam više plakata koji najavljuju nastup Frajli prvu subotu u julu i jedan plakat koji najavljuje nastup Milice Todorović.

Poslednji smo slobodno prošli kontrolu ulaznica u prolazu do ulaza u katedralu Svetog Jakova, najznačajnije graditeljsko ostvarenje u Hrvatskoj XV i XVI veka. Ova gotička katedrala poznata je po svojoj lepoti kojoj su doprineli brojni umetnici među kojima je najpoznatiji Juraj Dalmatinac. Predivan portal i ukrašena unutrašnjost crkve.

Veoma simpatične kućice sa strane. Na nekoliko mesta stari bunari za kišnicu. Tu se smestio ponajbolji gradski restoran Pelegrini. Predivan ambijent.

Obala je vrvila od ljudi i posebno dece. Videli su se ljudi sve do plaže i dalje. Neko iz društva je primetio kako nigde ne možeš sresti toliko visokih devojaka. Ima ih dosta preko 1,80 m. I još nose štikle ove „cure sa Dinare“ iz Dalmatinske Zagore.

Tu se prodaju razne džidže bidže, svetlucave naprave, sladoledi i sokovi. Nekad je ispod katedrale redovno svirala muzika, ali je smetala popovima, pa su je izmestili.

Po celom gradu zastavice sa dečjim portretima. Nekoliko živopisnih putokaza Hrvatskog kluba putnika koji pokazuju pravac do udaljenih destinacija.

Iznad nas je uznemireno letelo jato lastavica koje je najavilo kišu drugi dan ujutro.

Ni ta kiša nas nije sprečila da odemo do pijace koja je bila izuzetno bogata. Šibenik ima razvijeno zaleđe pa je voće i povrće sveže i jeftinije nego npr. u Zagrebu. Najviše su mi se svidele smokve koje su bile velike i sočne. Izbor riba je bio standardan. Najviše brancina, nešto orada, kozice, škampi i manje drugih nekih vrsta riba, školjki i rakova.

U crkvi Gospe Van Grada u toku je misa. Kiša pada po lepom parku ispred crkve i odbija se od oklopa kornjača u fontani. Kratko pogledah programe sa oglasne table ispred crkve. Mešavina političkih i verskih aktivnosti. Valjda je to sad normalno.

Opet đir uskim kamenim uličicama i stepenicama. Ovaj put uzbrdo.

Kad smo došli do našeg „vidikovca“ sjedamo u auto i idemo put splitskog aerodroma. Sada kroz zaleđe. Kod Boraje čusmo se sa Svjetlanom iz Šibenika. Ovo malo mesto je poznato po pečenoj jagnjetini, ali ona reče da je pečena prasetina na ražnju još bolja. Nažalost nismo imali vremena da to proverimo.  Predivan vidikovac iznad Trogira.

Mali aerodrom u dogradnji. Prepun stranih turista koji sede i leže po podu. Mesto na stolici je lutrija. Ovde bi dobro došao jedan aerodrom kao šta je novi zagrebački. Svakih par minuta neki avion sleće i uzleće. Krenuli smo na vreme.