Kjoto je postao glavni grad Japana krajem VIII veka. Carska porodica je tu boravila sve do 1868 kad je car Meidži prestonicu preselio u Edo i nazvao ga Tokio (u prevodu Istočna carska prestonica.
Krajem II svetskog rata većina japanskih gradova je žestoko bombardovana i paljena, ali Kjoto je iz nekog razloga ostao pošteđen.
Ovaj grad sa oko 2000 budističkih i šintu hramova prava je riznica japanske i svetske istorije i kulture. 16 hramova i 1 palata uvršteni su u svetsku kulturnu baštinu UNESCO.
Hram zlatnog paviljona
Jedan od najlepših hramova sa prelepim zen jezerom i velikom baštom je Hram zlatnog paviljona Kinkaku-ji (službeno Rokuon-ji) Krajem XIV veka bio je vila šoguna Ašikage Jošimicua da bi nakon njegove smrti prema oporuci bila pretvorena u zen hram.
šuma bambusa Arašijama
Lepog kasnoproletnog dana veoma je ugodno šetati u hladu visokog drveća, pa makar bila i ovakva gužva.
Japanski bambus može da raste i 20-25 cm dnevno.
Kad navrši oko 100 godina vrh mu se rascveta. I polako presuši…
Tenryuji (天龍寺) hram
Odmah pored šume bambusa je ulaz u ovaj hram sa predivnim Songeči parkom koji je projektovao Muso Soseki i još lepšim zen jezerom koje se samo nazire kroz zelenilo.
Tenriuji je izgrađen 1339 za vreme šogana Ašikaga Takauji. Bio je posvećen tada upravo preminulom caru Go-Daigo
Obično ga svrstavaju na prvo mesto od 5 najznačajnijih zen hramova u Kjotu.
Kao i većina drugih hramova nekoliko puta je paljen. Sadašnji izgled je formiran za vreme vladavine cara Meidži.
Najlepše zen jezero koje sam video u Japanu. Da nije toliko turista bilo bi idealno za meditiranje.
Kako je u Kjotu velik broj hramova turisti se svakako snalaze za prevoz. Najveći broj u obilazak idu grupno autobusima ali deo njih ide biciklima ili se vozi u rikšama.
Nishiki market
Nakon poludnevne šetnje treba se malo okrepiti. Ovo je pravo mesto
za to. Velik je izbor. Prvenstveno morskih specijaliteta.
Meni se najviše dopao ovaj popularni domaći Wagyu stek u malom restoranu. Bio je skup ali odličan sa više interesantnih priloga. Izuzetna posluga.
Gion kvart gejši
O gejšama u Japanu se priča, ali to je prošlost. U celom Japanu ostalo je svega oko 1000 gejši. U Tokiju i u Kjotu.
Tog predvečerja šetao sam kvartom uz reku oko sat vremena i nisam sreo niti jednu. Male uličice sa čajdžinicama i mnogim pretežno ribljim restoranima. Njih preseca veća Hanamikodži ulica koja ima više mondenskih prodavnica.
Možda sam trebao tražiti kasnije uveče.
U Japanu se smatra nepristojnim snimati gejše bez dozvole, ali zbog mnogih turista verovatno izbegavaju javno pojavljivanje.
Gejša inače znači “umetnica”. U Kjotu preferiraju da ih zovu geiko što znači “dete umetnosti”, ili maiko (ako su starije od 20 godina) “žena umetnosti”. Još uvek postoje škole za gejše koje su strogo zatvorene za javnost.
Gejše izvode svoje predstave u čajdžinicama. Svake jeseni se održava Gion Odori festival na kojem nastupaju gejše u Kaikan teatru.
U kvartu se nalazi ova statua. Neki kažu da je Izumi jedna od najpoznatijih gejši XVI veka. Vodila je plesnu grupu koja je nastupala u hramovima. Smatraju da je ona začetnik tradicionalnog Kabuki pozorišta. Sredinom XVII veka šoguni su zabranili da u predstavama učestvuju žene (poput Viktorijanskog pozorišta u Šekspirovo doba), a kasnije i mlađi muškarci. Od tada do danas žene glume stariji muškarci.
Tradicionalno japansko kabuki pozorište
Kabuki pozorište je i danas veoma popularno u Japanu. Iako predstave traju u tri dela po 90 minuta što sa pauzama traje 5 do 6 sati.
Hindu hram Jasaka
Hram je poznat kao domaćin izuzetno popularnog Gion festivala
koji se održava svakog jula.
Jednodnevni izlet kratko traje ali su uspomene dugotrajne.